Razbijeno ogledalo

Sedam godina je prošlo od početka, pokazalo se, vrlo uspešne akcije Aleksandra Vučića da pripitomi, izdresira i postane (ne)formalni gazda dominantne većine ovdašnjih medija.

On je, pritom, menjao kabinete, treća je već titula uz njegovo ime, a sve je, do jauka, isto. Ne, ispravka, iz dan u dan, sve (nam) je gore. Sem, naravski, slika u njegovim medijima u kojima živimo zlatno doba. Sve je naj-naj, nikad bolje, veće, nikad lepše i srećnije… zahvaljujući, treba li naglasiti, NJemu!

I minula sedmica, njen sam početak zapravo, ogledna je ilustracija za tvrdnju kako – odsustvom Ustavom zagarantovanog prava da kao narod, ali i kao pojedinci, budemo o svemu bitnom za naše živote, istinito i pravovremeno obavešteni – živimo u te dve paralelne stvarnosti.

Ona neznatna manjina, koja, recimo, gleda televiziju N1, odskora i Novu S, čita Danas, Vreme ili NIN i ona ogromna većina koja veče provodi uz Dnevnik RTS, a između dva rijaliti žgadiluka, proveri šta se javlja u takozvanim vestima na istim tim programima, pa još ako baci pogled na štendere kioska i na naslovnice tabloid(iot)a, te dve kategorije naših sudržavljana žive u dve različite države. U dva vremena.

U dve istine!

Tog ponedeljka vest dana je za narečenu manjinu bilo prebacivanje iz beogradskog Centralnog zatvora uzbunjivača Aleksandra Obradovića (40), IT stručnjaka u valjevskom „Krušiku“, u kućni pritvor.

Odluci Višeg suda je prethodila hrabra i nepokoljubiva akcija Inicijative žena Srbije, desetine građanskih aktivista i nekolikih javnih ličnosti znažne opozicionog predznaka, da protestom ispred zatvorskih vrata, traže bezuslovno puštanje na slobodu Obradovića, optuženog da je nekolikim novinarima (do)javio o teškim zloupotrebama u poslovanju „Krušika“.

N1 je tokom celog dana javljala o akciji, imala ispred zatvora reportera, a u podnevnom programu, svako iz svog ugla, govorili su Zoran Pašalić, zaštitnik građana, i Zdravko Ponoš, bivši načelnik Generalštaba VS i drugi čovek Narodne partije.

U studiju Nove S gostovao je Vuk Cvijić, novinar redakcije NIN, koja je među prvima izvestila o sudbini tog beskompromisnog mladog čoveka, Rodoljub Šabić, bivši poverenik za informacije od javnog značaja, i Vladimir Gajić, novi Obradovićev advokat.

Čuli smo detalje o smišljenom eliminisanju javnosti dvadesetak dana, o do nemosti, zaplašenoj porodici, o lošoj reakciji isprepadanih (ranijih) advokata i ćutanjem inficiranih zaposlenih u „Krušiku“.

Makar je akcija hapšenja bila spektakularna, na očigled velike većine Obradovićevih kolega. Na obe televizije su prezentirani zanimljivi, javnosti uglavnom nepoznati ili brižno skriveni detalji o pozadini celog slučaja, posebno o Branku Stefanoviću, trgovcu oružjem, ali – što celom slučaju daje dodatni notu intrigantnosti – i, ocu šefa srpske policije.

RTS je u „Dnevniku“ slučaju posvetila cele 33 sekunde, bez imena uzbunjivača, pokriveno sa neutralnim kadrovima iz unutrašnjosti valjevske fabrike, bez ijedne reči o Stefanovićima. Ni o jednom, ni o drugom.

Ostale televizije sa nacionalnom prohodnošću – ništa! Ili tako nešto nisam video, makar priznajem da mi je prilično loše u stomaku, kada moram da preturam po tim video-kontejnerima.

Ali su zato društvene mreže proključale. Svako ko je želeo mogao je da sazna, iz bezbroj uglova, kroz razna viđenja i komentare, sve o svemu i svakom, do najsitnijeg crevca…

Mala pobeda javnosti? Hoću da verujem, bar one pametnije i odgovornije.

Trijumf slobodnih medija i nezaustavljivih društvenih mreža? Da! Pobeda hrabrosti, jednog čoveka i grupice ljudi. Zasad…