Replike za naizust

Nesvakidašnje političko štivo, inteligentno podeljeno po „tematskim celinama“ i – uz sve ostale kvalitete – vrlo je i poučno. Posebno za one mnogobrojne među nama koje dira ova svakodnevica. Jer, budemo li zavirili u juče, biće nam jasnije čemu (i kome) da se nadamo sutra.

Vrlo me zanima da li Slaviša razmišlja o nastavku. Toliko se materijala, u tom smislu, nakupilo u minulih oko 1.500 dana. Uostalom, tadašnji premijer je napredovao u predsednika države.

Dakle, ako se Lekić upusti u taj retko mukotrpan i – ne manje važno – za njegovo mentalno zdravlje, ali i za organe za varenje, opasnu operaciju, imaće pred sobom – ako uzmemo da je prosečni reper svakodnevno obraćanje javnosti – najmanje hiljadu i petsto raznih Vučićevih pametovanja. Što izjava, zapisa sa redovnih, vanrednih, više ili manje nevažnih, ali obavezno smarajuće predvidljivih obraćanja ovdašnjoj, svetskoj, a bome, i kosmičkoj javnosti, usputnih komentara na račun neomiljenih mu novinara, ali sa ništa manje zlobe i odsustva imalo šarma i duhovitosti, i primedbi na rad i ponašanje svojih partijskih drugova, bližih i daljih mu saradnika…

Posebna poglavlja zaslužuju oni Vučićevi, gotovo demonski, izlivi mržnje i provale prezira prema svakom ko drugačije od njega misli, a ne daj Bože, prema onima koji se usude da takve stavove još i javno saopšte.

U svakom smislu moglo bi to, nanovo, biti zanimljiv „mast rid“.

Kako bi, međutim, bilo – evo moje skromne ideje da ovaj istraživački poduhvat dobije i dimenziju više – da taj izbor iz javnih Vučićevih istupa, onda kada arhivirani materijal to omogući, bude urađen i u video-varijanti?

Apsolutno autentično, po različitim scenarijima, ali isključivo i bez ostatka, u slavu imena i dela Aleksandra Vučića: ako je obraćanje naciji iz zdanja u Andrića venca, atmosfera je dvorska, dakle suveren i podanici; gostovanje u televizijskom sudiju obavezno je posvećeno veličanju cenjenog gosta; negde u eksterijeru On je na sceni u odgovarajućoj scenografiji, plus, u do detalja, osmišljenom mizanscenu, kada je bilo neophodno da se glavni lik kreće, zatim pažljivo odabrani statisti iz njega, publika, novinari, kamere, mikrofoni, obezbeđenje i razdragan narod ispred, sve ono što je neophodno za jedan zapamtljiv propagandistički igrokaz; izjave, kao „s nogu“, strogo su kontrolisane sa odgovorima na očekivana, unapred dogovorena pitanja, eventualno, sa još jedno ili dva odgovora – najčešće na ivici incidenta – nepodobnim pitačima.

Uostalom, naš narod obožava te video-varijante – na kasetama, cedejima, kompjuterima, tabletima, telefonima… – jer odabrane scene iz kultnih filmova, televizijskih serija ili pozorišnih predstava, mogu bezbroj puta da se prevrte i nauče omiljene rečenice, te se docnije, sebi ili pred drugima, naizust interpretiraju.

Na tom i takvom „nosaču slike“, po ugledu na replike poput, recimo, „Vozi, Miško!“, „Kupačice moja“, „Manje vina, manje vina“, „I tata bi, sine“, „Dalje nećeš moći“, „Ko je napravio sranje“…i posebno, „Narode moj“, našle bi se Vučićeve provale poput: „Neću, bre, da gledam Valentino i Šanel tašnice“, „Nađi druga u Sopotu, pa idi u Sopot“, „Kako ti, majstore, znaš da ima fantomke da se kupe, a ja ne znam“. „Proveri samo šta radi ovaj helikopter“, „Sine, daj gol“…i, posebno, „Eeeeeeeee“…

Ma, feeenooomenomenaaalno! Jedva čekam…