Od pamtiveka je znana istina da su u zla vremena dobri ljudi još bolji, a loši još gori.
Istorija ponašanja ljudskog roda nas – katkad vrlo surovo – podseća na neprolaznost te tvrdnje. Evo nas u (ne)prilici da – u valjda svakom kraju zajedničke nam Kugle – nanovo spoznajemo njenu ogolićenu poentu.
Biće da je to ključni razlog što – minuće čitava sedmica – silovito, ravno iz srca, u osam uveče, aplauzom pozdravljamo heroje našeg doba, a potom, pet minuta docnije, bukom izražavamo kolektivni prezir. Dobrim što su još bolji, lošim što su sve gori.
Lekari, medicinski radnici svih profila, na prvoj liniji fronta u borbi sa, uglavnom nepoznatom, pošasti, jesu metafora hrabrosti i beskompromisnosti. Oni, naslonjeni na svoju savest i socijalnu i profesionalnu odgovornost, brinu o nama: o najmlađim, najstarijim i onima između vrtića i staračkih domova. Bravo, hrabri ljudi.
Ima još bezimenih heroja koji zaslužuju divljenje. Recimo, kamiondžije, koji, u vreme prekida svih transportnih i saobraćajnih veza, za volanom svojih grdosija, prelaze hiljade kilometara zbog nas i naših bližih i daljih suseda, ili prodavci i prodavačice u radnjama, većim i manjim, koji između dva policijska časa, rade zbog nas i naših potreba. Često bez zaštićenih ruku i lica…
Onda, televizijski reporteri. Kada kažem reporteri, mislim na profesionalce, po osnovnoj definiciji tog časnog, i za svako društvo, važnog posla. Mislim na novinare koji javljaju vesti sa mesta događanja, istražuju zbivanja, uz pomoć sagovornika ili sami, bez političkog predznaka ili angažmana, pravovremeno i nepristrasno obaveštavaju gledaoce…
Mislim pritom na one koji to čine u okviru slobodnih, profesionalnih, zanatski besprekornih medija, daleko od razuzdane gomile opskurnih plaćenika i njihovih ucenjenih i korumpiranih gazda, besramno uklopljenih u propagandističku mašineriju režima.
U vanredno vreme, dok traju policijski dani i noći, svakojake zabrane i ograničenja, sadističkog katančenja i izopštavanja iz života najstarijih među nama, medijima, a reporterima posebno, do neverovanja je otežan rad.
Zato se iskreno divim izveštačima iz ekipe N1 televizije: Dušici Jovanović i Vanji Đurić u Beogradu, Nišliji Milanu Stojanoviću, Nenadu Božoviću koji se najčešće javlja iz Kraljeva i, posebno, Nataši Kovačev, koja pored praćenja događanja u Novom Sadu, sa svojim snimateljem, pokriva i čitavu Vojvodinu. Svi oni, svakodnevno, nekoliko puta štaviše, unose realne sličice u naše nestvarne živote.
Jelena Zorić! Godinama već ova novinarka pomenute televizije herojski uskače u najopasnije teme i vivisecira njihove aktere: od banditizma po beogradskim ulicama, do istraživanja kriminalnog ponašanja likova iz bližeg ili daljeg okruženja, ovih na vlasti.
Njen ulazak sa snimateljem Ivanom Žugićem u korona bolnicu Zvezdara, (a kako nas obaveštava programski „trejler“, učinila je to i u bolnici u Zemunu), izvesno, životno najopasnije prostore naših dana, spada u red novinarskih podviga globalnih razmera. To retki smeju i umeju.
Jelena, Ivane, kapa do poda, od nekog ko je više od pola veka, ovako ili onako u novinarstvu, jednoj od najlepših i najčasnijih profesija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
