Ritam (ne)uspeha

A veza između politike, kao paradigme svega što nam se događa i sporta, posebno onog vrhunskog, čvrsta je i vrlo očigledna. Još od formalnog osamostaljivanja Srbije – u pređašnjim državnim i društvenim okvirima i mnogo duže – sport je bio nemala dika. Najbolji srpski izvozni proizvod, ulepšivač kolektivnog portreta, omekšivač lošeg imidža u svetu… tako i slično tome, domaći su žurnalisti euforično bojadisali uspehe i trofeje vaterpolista, tenisera, odbojkaša, košarkaša, strelaca, stonotenisera, rukometaša, tekvandoista odskora… na najprestižnijim i najcenjenijim svetskim smotrama.

Ni krivi ni dužni, ni pitani ni zaslužni za te trijumfe, političari su, raznih boja i sorti, u dugom vremenskom nizu, besramno i beskrupulozno pokušavali da baštine tuđe uspehe, da se očešu o šampione, ne bi li makar delić zlatnog praha pao i na njihove jadne figure. Guzili su se po aerodromu, gurali na svečane tribine prilikom dočeka, organizovali prijeme narodnim novcem, trpali se pred kamere i mikrofone… Neki kabinetski moljac zadužen da svakodnevno smišlja novo medijsko ruho za gospodara dosetio se da se – više u čast svoga poslodavca, a manje zarad sportista – na beogradskom aerodromu okači natpis u kojem se namernicima želi dobrodošlica u Zemlju šampiona!

Sve ima svoje limite, pa i kontinuitet u sportskim podvizima. Pogotovo ako atlete dolaze iz zemlje kakva je ova. Znamo svi dobro ko smo i šta smo. I koliko u odnosu na neke druge države naša ulaže u bazični, a potom i u vrhunski sport. Tako se, baš stoga, ponekad država i njeni najbolji sportisti nađu u istoj ravni. Kako ko i koliko istinski zaslužuje. Jer, u čemu je to Srbija, sem u sportu, kada kao razočara, petnaesta, osamnaesta ili dvadeset peta na kugli? Po životnom standardu, medicinskoj nezi stanovništva, ulaganjima u obrazovanje ili kulturu, po efikasnosti rada u ekonomiji, izvozu, inflaciji, pe-de-veu, prihodu od turizma, stepenu realizacije ljudskih i manjinskih prava, stanju u medijima, količini korupcije… Ne! Mi smo na začelju na gotovo svim pozitivnim listama, ili pri vrhu onih negativnih odmeravanja. Zato kada se naši sportisti vrate sa nekog evropskog ili svetskog šampionata, ili sa Olimpijade bez, od nacije unapred očekivanog, najvišeg plasmana, nego budu, baš samo osmi, trinaesti ili dvadeseti, treba se setiti odakle su otišli i gde se vraćaju. Bez obzira na činjenicu da neki od njih (ne)formalno žive u inostranstvu.

Dakle, rukometaši – da se vratim početku teksta – bez obzira što su na svetsko prvenstvo otišli kao evropski vicešampioni, uhvatili su tamo životni ritam sa svojom domajom. Plasmanom između devetog i šesnaestog mesta zapravo su ga i ubrzali. Što če reći, i poboljšali. To je to.