Da li volite biografske filmove? Igrane, dokumentarne, televizijske? Mislim i na one posvećene ličnostima kojima je muzika obeležila i definisala žitije, a posredno, ako ne baš doticala živote, ono izvesno, budila snažne emocije kod miliona i miliona poštovalaca.
Kakva je orijaška lista tih ostvarenja! Nabrajanja koja slede odista su tek delić iz nje, zapravo više inspiracija čitaocima za traganje po sopstvenim memorijama. Recimo, izvanredne televizijske serije o Bitlsima ili Stounsima, fascinantna ostvarenja Olivera Stouna i Džejmsa Mangolda o Džimu Morisonu i grupi The Doors, odnosno Džoniju Kešu, potom dokumentarci o Dženis Džoplin, Kleptonu, Džon Baez ili Džimiju Hendriksu, onda dokumentarno-igrane rekonstrukcije o Betovenu ili Vagneru, pa Formanov film filmova o Mocartu… I desetine i desetine drugih i sličnih, velikih i malih remek-dela.
U nas je onomad snimljen serijal o Bijelom dugmetu. Solidno, sećam se, urađen posao.
U dva minula vikenda RTS nas je počastio sa nesvakidašnjim ostvarenjem u četiri čina. „Uporno dozivanje anđela“ autentična je saga, sa tvrdoglavo ubedljivim (mnogim, prvi put viđenim) svedočanstvima učesnika i svedoka, o Ribljoj čorbi – kako se neki, za to pozvani kunu – najboljem rokenrol sastavu svih vremena u ovom delu Evrope. Ali, još više, film je posvećen i Bori Đorđeviću, autorskoj personifikaciji ovog benda, ali – opet će neki uskliknuti – metafori rokerskog pokreta u minule četiri decenije, i na brdovitom i u urbanom Balkanu.
Slobodan Simojlović, scenarista i reditelj, pronašao je, makar ovde, među kolegama mu, neobičnu kopču da kroz intimnu priču o sopstvenom doživljaju Bore i Čorbe, uz korišćenje kamara i kamara video-zapisa, ali, takođe, i intimnih svedočanstva ljudi koji imaju i umeju na zadatu temu šta da kažu, sklopi, bezmalo četvorosatni, krajnje uzbudljiv film.
Priča započinje kasnih šezdesetih godina minulog veka, sećanjem Borinih pajtosa iz komšiluka u čačanskom parku, gde je pao dogovor da se ‘’napravi sastav’’, zahuktava se sa njegovim beogradskim gimnazijskim lutanjima u vezi sa muzikom i životom uopšte, opasno ubrzava u traganjima za stvaralačkim identitetom, a postaje žestoka poput lavine, baš kao i u Borinom životu, kada je formirana prva verzija Riblje čorbe, a potom sačinjena ekipa snova: Đorđević, Aleksić, Kojić, Bajagić i Milatović. Ostalo je legenda, makar u muzičkom smislu…
Glavni tok naracije povremeno se račva u nekolike rukavce koji bi, u nekoj drugoj prilici, vrištali za dodatnim komentarima i analizama. Droga i alkohol, na primer, u kojima su članovi benda – neko više, neko manje – vrlo uživali. Ili, jeftini patriotizam i komični nacionalizam, politika uopšte, u koje je Đorđević, do članaka, znao da ugazi…
Autor, svestan važnosti posla koji je sebi zadao, višerečeno je tek konstatovao i elegantno nastavljao priču dalje. Reč je, jelda, o ljudskim porocima. Ko ih nema?
A u serijalu je tema bila baš ozbiljna: rokenrol! Taj pokret, ta misija zapravo, uvek je i svugde iznad i izvan bilo koga. Stoga i traje toliko…
Oba palca gore za Simojlovića i ekipu mu. A odgovornima u RTS, posebno onima koji su odlučili da podrže autora, moje svesrdno sokolonje da nastave u tom maniru. Mnogo je izvanrednih muzičara (bilo) oko nas koji zaslužuju, ako ne televizijski serijal – ovakav ili sličan – ono makar dokumentarnu emisiju o sebi i svom delu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
