Hajde da se pretvaram da je sve uobičajeno – ne mogu da napišem baš i normalno, budući da tako nešto oko nas odavno nije – te nudim tekst o (uglavnom), lošem radu tzv sportskih žurnalista. Moja je to omiljena teme, a sudeći po komentarima, i ponekih čitalaca „TELEtine“.
Ovom bih zgodom o drastičnom nepoznavanju pojmova i njihovoj, dozlaboga, pogrešnoj (zlo)upotrebi. Mislim, recimo, na „klinč“, bokserski termin koji znači da su borci u pasivnom stanju, ne udaraju jedan drugog, čvrsto se drže u zagrljaju, a kada taj „zamrznuti kadar“ potraje previše dugo, sudija krikne „brejk“ i tek tada se meč, zapravo lemanje, nastavlja.
Ko zna zašto, mnogi novinari – ili njihovi urednici – vole da, naročito u naslove, stavljaju narečeni pojam, u smislu žestoke borbe, ili preneseno, nepomirljivosti, netrpeljivosti čak, sučeljenih atleta.
E sad, posebno je zanimljivo kada novinari iz drugih rubrika, političke najčešće, izjave partijskih lidera i funkcionera, ili krvoločnija saopštenja partija koje se odnose na rivale, obavezno u naslovima začine, vrlo pogrešno, sa pojmom „klinč“.
Svojevremeno je emitovana i polemična televizijska emisija koja je u naslovu imala i spomenuti pojam. Vrcalo je na sve strane, često su učesnici dolazili do same ivice fizičkog incidenta, a bokserski izraz je – potpuno suprotno ideji kuma emisije – sugerisao da su borci u mirovanju.
Uostalom, pre petnaestak godina je emitovan popularni te-ve serijal koji je u naslovu imao drugi bokserski termin – „nokaut“.
U istom su ondašnji javni delatnici žestoko, bez pardona, onako „u glavu“, debatovali jedan o drugom, ili polemisali na zadate teme, a da se tokom komentarisanja – budući da su u različito vreme i na različitim mestima snimani – nisu, direktno, ni videli, ni čuli.
Nokaut?
Izraz koji nedvosmisleno znači da je borac udarcem u glavu ili telo, dakle nakon vrlo neposrednog kontakta, poslao protivnika na pod i time pobedom okončao borbu.
Inspirisan beloruskim predsednikom Lukašenkom koji „ubija“ koronu igrajući hokej, za kraj evo i nešto iz tog sporta, četvrt veka mojeg „trećeg ja“.
Domaći komentatori hokejaških utakmica (najčešće na kanalu SK), teoretski dobro potkovani, uz uobičajene i standardizovane sportske pojmove kao šut, ofsajd, gol, penal… koriste i originalne engleske reči i fraze poput „pauer plej“, „penalti kiling“, „ajsing“, „šort hend“, „for čeking“… iako za sve njih postoje i srpski izrazi.
Dobro, takvo vreme, takvi maniri. Ali zašto PAK, predmet oko kojeg se ekipe onako bezdušno bore i, ne retko, do krvi mlate – uostalom, sinonim za taj sport, koji se tako izgovora, valjda, na svim jezicima sveta, ovdašnje TV junoše, zovu – pločica?
Pazite, čvrsto vulkanizirana guma, 170 grama teška, dva i po santimetra debela, u prečniku 7,5 santimetara, jeste sve, samo ne pločica! Kada te ista pogodi brzinom većom od 150 kilometara na sat, pogotovo u deo tela koji nije zaštićen – od revnosno izrađene i precizno konstruisane opreme – „to boli, jeboteee“. (Da se poslužim replikom Bate Živojinovića iz filma „Igmanski marš“.)
Pločica? Hmhm…
P S. Kada se – Bože zdravlja, što pre i što bezbolnije – iz ove pošasti, vratimo u našu „normalu“, biće onoliko razloga da se, i na ovom mestu, posetimo ko je sve bio u „klinču“, a nikako nije smeo, i ko, baš zbog toga, zaslužuje „nokaut“. Totalni!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
