U poslednjem je Utisku nedelje (B92) Zoran Živković, bivši premijer i odnedavno lider Nove stranke, ocenjujući prvu godinu Vučićeve vlade, uz sve ostalo vrlo loše, rekao da su mediji u gorem stanju nego li odvratnih devedesetih godina minulog veka. Na to ga je domaćica u studiju Olja Bećković ukorila konstatacijom da on tu ocenu, ipak, saopštava u televizijskoj emisiji, što će reći, jelda…
Živković se dopunio ogradom „uz časne izuzetke“, na šta se samozadovoljno referisao drugi gost, kolega (?) Cvijetin Milivojević, obznanom da on piše baš „za dva izuzetka“. (Danas u redu, a koji je drugi, pitam ja)
Kad pogledaš naivno, svi su, onako „pašićevski“, bili u pravu. U Srbiji se danas, odista, sve može reći, pa gotovo i svuda. Pitanje je, međutim, ko je i koliko puta u prilici da kaže to što misli, a ko baš i nije. U istim medijima, naročito!
U tom smislu, neki su – naročito poneki! – onako „orvelovski“ mnooogo jednakiji.
Konkretno, medijski gospodar Vučić – uz pratnju premijera Dačića i ministra Dinkića, ali na pristojnom, za prvog čoveka režima, neugrožavajućem odstojanju – nastavlja nesmanjenom žestinom da ganja pre godinu dana započetu akciju (koju sam još onomad samovoljno i svojevoljno naslovio kao) – „Nijedan dan van medija!“
Uočljivo je da sva trojica te medijske obaveze, punog srca i radosne duše, obavljaju svojeručno, ali i svojeglavo. Makar sam siguran da je bar pedesetak ljudi (in)direktno, po raznim institucionalnim nivoima (Vlada, ministarstva, parlament, stranke…), zaduženo za njihove kontakte sa javnošću i novinarima, ova šampionka medijska trojka, međutim, voli da se drži onog Sinatrinog puta. Njihov tavan, njihove lotre, mogu kako hoće…
Kako god, rezultati su fascinantni. Svaki iole važan događaj (ako to nije, mediji ga takvim učine) povod je za okupljanje eskadrona žurnalista koji imaju priliku da pitaju spomenutu trojicu šta god zamisle. Ovih dana recimo od implementacija Briselskog sporazuma, početka pregovora sa Evropom, do rekonstrukcije Vlade, ili nešto o reformi ekonomije… Naravski, nađe se navek prostor i za koju rečenicu posvećenu osnovnom povodu za dolazak cenjenih gostiju na određenu lokaciji. Uostalom, ko pita za povod. Bitna su pitanje, još su važniji odgovori. Ako bi se nekim slučajem dogodilo da na unapred pripremljen odgovor ne stigne novinarsko pitanje, tada se primenjuje zlatno (Vučićevo?) pravilo kroz floskulu – ako me pitate… – i zamišljeno biva plasirano.
Potom na red dolaze urednici, oni iz – svakim danom sve veće gomile – neskrivenih obožavalaca lika i dela, pre svih Vučića, a onda proporcijalno, i Dačića i Dinkića. (Sveci i tropari, znate taj odnos, zar ne?)
Budući da je, jelda, reč o važnim odgovorima još važnijih zvaničnika, isti se smeštaju na tri ili čak četiri mesta u informativnim emisijama, dok u štampanim medijima dobijaju komadeške prostora. Sa prigodnim fotografijama aktera. Svakodnevno stoga, evo već će cela godina tome, ogromna većina domaćih novina sliči albumima sa samolepljivim sličicama. Sa samo tri lika doduše, ali u bezbroj poza. Ostali? Obično se to ređe događa, ali zato vrlo neredovno.
O tome je, po mom sudu, reč. Očekivao sam ih – tih i takvih reči – više i češće u „Utisku“.
Moj problem, očito…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
