Šećeroski simbol višestranačja?

Stoga pucam poput novogodišnje petarde kada čujem, ili pročitam, koliko ljudi kojima je to posao malo ili gotovo ništa ne znaju o 1990.

U vikend izdanju dnevnika Danas, politička urednica tih novina želela je da se uz pomoć Cvijetina Milovojevića, dugogodišnjeg novinara i posvećenog političkog analitičara, malo razbaca sećanjem na tu godišnjicu.

Već naslov „Žao mi je što Šećeroski nije danas živ“ celom intervjuu daje laki štih. Lakrdijaški, zapravo. Dobro, stvar izbora.

Godine 1990. je bila neobična, drugačija, teško uporediva sa godinama koje su joj prethodile, još manje sa onim potonjim.

Tada je počeo naš put ka demokratiji. Krivudav, klizav, pun rupa, sa zastajkivanjem, ponekad vraćanjem na početnu poziciju, korak napred, dva nazad… i tu smo gde smo.

Kao u onom Zmajevom stihu za dečurliju, bojim se da nismo „odmakli dalje od početka“.

Milošević, surovi vlastodržac, obožavan od velike većine građana Srbije, muljao je sa zakazivanjem izbora.

Odugovlačio je i tražio raznorazne alibije za tu nakanu.

Sve bi, kao, bilo novo, ne bi li sve ostalo po starom. Kadrovi, institucije, politička infrastruktura… svi bitni atributi dotadašnje vlasti.

I što je, verovatno, bilo najpogubnije, medijska scena koja je početkom godine bujala kroz otvaranje privatnih novina, nedeljnika, radio stanica i retkih televizija sa, do tada, nedoživljenim količinama slobodnog i profesionalnog žurnalizma, kako se približavao decembar i datum izbora, sve više je postajao teški kazamat za svako drugačije, slobodno i suvereno razmišljanje i delanje.

U rano leto te godine Treći program televizije Novi Sad – sećaš li se, Cvijetine? – emitovao je seriju polusatnih razgovora „Bez reza i bez anestezije“,  posvećenu rukovodiocima novoformiranih političkih stranka.

Bilo je u tim emisijama – gde je kamera radila, bez prestanka sve vreme, a sagovornici, potpuno slobodno, bez zrnca cenzure, govorili šta su želeli – svega i svakoga: elokventnih univerzitetskih profesora, skoncentrisanih advokata, raspojasanih i raspevanih umetnika… ali i „vezanih vreća“, ljudi koji su jedva sastavljali rečenicu i spajali jednu sa drugom.

Neke je ubila trema, a bilo je i onih koji su se teško „gasili“, a sebe su već videli kao dugoočekivane svenarodne tribune.

Mesije, štaviše.

Izgled?

Uglavnom u džinsu, „hevimetalci“ – Drašković, Jovanović ili Cvetić – sa kosama do ramena, ali i onih koji su podsećali na muzičare iz finih kafana, kao Čanak, Veselinov ili Nikolić.

Gledaoci su bili u prilici da prvi put – u relativno dugim intervjuima – od reči do reči, čuju, ali i vide kako na budućnost zemlje gledaju i o njoj razmišljaju, pored već spomenutih, i recimo, Mićunović, Guberina, Đurić, Čavoški, Šešelj, Paroški, Jović, Vuletić, Rašković, Gavrilović…

A onda je u oktobru, Radoman Božović, vojvođanski premijer, odlučio da okrene ploču.

Smenio je menadžmet TV NS, ukljućujući i uredništvo Trećeg programa, što je značilo i kraj pomenutog serijala.

Kako god bilo, da li sve pomenute ličnosti, ako im analiziramo politički rad nekada, ili to, sa zadrškom vremenskom, činimo danas, zaslužuju da budu u istoj ravni sa Šećeroskim, prigradskim „ridikulom“, instaliranim od Miloševićevih službi, kako bi svaka priča o izboru i biranju bila obesmišljena? Nikola i njegove „četke i metle“? Da li?

Kolege, na popravni, možete vi to mnogo bolje…