Šeset osma i ja

U Jugoslaviji je to bio takozvani Studentski protest, prvenstveno na Beogradskom univerzitetu, a potom, u specifičnim pojavnim oblacima, i u drugim univerzitetskim centrima.

Nataša Mijušković, novinarka RTS, sa malom grupom saradnika, pripremom i realizacijom dvodelnog dokumentarnog filma („Vrisak generacije“ i „Zaostavština“) o tim događanjima u tadašnjoj Jugoslaviji, učinila je istinski podvig. Na tako ambicioznom, po mnogim zanatskim uzusima izuzetno zahtevnom, zadatku u mnogo razvijenijim medijskim zemljama bi radilo bar deset puta više profesionalaca, vrlo različitih profila. Četrnaest imena na odjavnoj špici su (bez prva dva je moglo, budući da su čista posledica kućnog protokola) svako na najbolji način, dala pun radni doprinos. I vrhunski rezultat nije izostao. Bravo!

Ne bih da prepričavam šta su rekli učesnici u filmu, još manje želim da polemišem sa njima, pre svega iz poštovanja prema osnovnoj autorkinoj ideji da posle pola veka otvori majdan intimnih sećanja. Oni koji nisu pogledali film, mnogo su izgubili, međutim, televizijska tehnologija im omogućuje da to što hitnije učine.

Do kraja, takođe, nešto sasvim lično i vrlo subjektivno.

Bilo mi je dodatno zanimljivo da tuđim rečima čujem opis onoga čemu sam prisustvovao i svedočio. Bio sam akter, ali vrlo, vrlo niskog intenziteta.

Tada student druge godine Fakulteta političkih nauka – verovatno najuspavanijeg i najinertnijeg na celom Beogradskom univerzitetu, koji se tih vrelih dana, u odnosu na zahuktala dešavanja među studentima, ponašao u svakodnevnom ritmu, debelo u hladu ogromnih krošnji drvoreda u Ulici Jove Ilića – proveo sam nekoliko dana (još više noći) na Filozofskom fakultetu, isključivo iz ličnih pobuda.

Nisam gutao Markuzea, nisam se ložio na Crvenog Denija i Dučkea, nisam bio „realan i tražio nemoguće“, nisam osećao „povesne vetrove revolucije“, nisam na zidu studentske sobe držao poster sa likom Če Gevare. (Bila je tamo velika fotografija DŽin Šrimpton.) Nisam bio – kako se tada govorilo „organizovan“ – štaviše, bio sam vrlo daleko od bilo kakvog omladinskog, studentskog, a nekmoli partijskog angažmana.

Jednostavno sam mislio da mi je baš tamo mesto, u dvorištu tuđeg fakulteta, sa vršnjacima koji su tih junskih dana – i, možda, samo tada – istinski verovali u to što rade.

Verovatno stoga, u realnom vremenu, nisam poznavao nikoga od sagovornika autorke emisije. Niti su mi oni bili „vođe“, niti bi oni baš mene odabrali da me bilo kuda „vode“.

Dabome, sećam se harizmatičnog Dragoljuba Mićunovića, Steva Žigona, neponovljivo inspirisanog u svom glumačkom performansu, još nekih likova, ali i Daliborke Stojšić netom proglašenom za zvanično „Najlepšu Jugoslovenku“. Hoću reći, svako od nas je imao svoju, potpuno ličnu predstavu o događanjima kojima prisustvuje, vrlo individualnu širu i užu sliku i odgovor na pitanje: zašto je tamo? Ili nije? Tačka.

Šta (mi) je bilo posle? Položio sam nekoliko ispita u produženom junskom roku i ostatak leta proveo radeći na benzinskoj pumpi u jednom bavarskom gradiću. Tako sam naiskap „popio“, doduše u malim količinama, „revolucionarni uzlet“ i „gastarbajterstvo“, dve bitne odrednice istorijske „šeset osme“. Eto.