Bio sam sasvim siguran da će Siniša Mihajlović, novi srpski selektor, već na evropskoj turneji doći u konfliktnu situaciju u kojoj će „na živo“ podsetiti na sve osobine svog karaktera. A narav mu – prateći ga, doduše sa strane i na daljinu već dve decenije – pouzdano znam, jednostavna nije: ponosan, iskonski čestit, svojeglav do isključivosti, pritom često čak i svesno na svoju štetu, naglašeno principijelan. Reč je čoveku koji poštuje reč. Svoju i tuđu. Nepredvidiv u reakcijama i sklon konfliktima. Nešto poput novogodišnje prskalice…
Idealna osoba za upadanje u bezbroj neprilika koje Srbija sa sobom nosi. Uzroke sukoba, zapravo moguće Sinišine kritičare, na neviđeno sam locirao među one veselnike, pripadnike takozvane domaće fudbalske javnosti. Posebno među lelemude, večite kontraše, iskompleksirane tipove, prepune frustracija izazvanih ličnim životnim i karijernim neostvarenostima. Onima, koji ni kao sportisti ni kao ljudi ne mogu Siniši Mihajloviću cipele da čiste.
Iznenadio me je, priznajem, nesporazum na terenu, odnosno u svlačionici, u okviru za koji sam pretpostavljao da je deo Sinišinog suvereniteta koji niko, ali baš niko, ne može da mu ugrozi. Dogodilo se da je selektor praktično isključio iz sastava mladog Adema Ljajića jer ovaj nije, uoči utakmice sa Španijom, kao ostali igrači, pevao nacionalnu himnu. Podsećam, taj horski nastup je deo protokola koji je Mihajlović potpisao sa igračima, a koji su, kako je javljeno, bez pogovora i prigovora, svi prihvatili.
Potpuno razumem selektorovu primarnu nakanu budući da se nepodnošljivo ružno osećao, iz utakmice u utakmicu, kada je onih divljih i besprizornih devedesetih, morao da sluša frenetične zvižduke za vreme intoniranja državne himne. I to od svojih sunarodnika i svojih navijača!
Ali! Himna je, tvrdim, emocija najvišeg intenziteta. Nije protokol, nije uredba. Nju, ili osećaš duboko u sebi, ili ne. Ježiš se dok je slušaš, ili ti je svejedno. Tvoja je, ili nije!
Gledao sam Ljajića u Sent Galenu. Mladić se ponašao kao da je bio pred streljačkim vodom. Pognute glave, sa „pogledom u nigde i nikog“.
Nešto tu ozbiljno nije štimalo. A bojim se, da i neće. Nema dobrog rešenja. Ili je taj mladi, izuzetno talentovani fudbaler, zauvek izgubljen za Srbiju, ili će, čak iako pristane na Sinišin protokol, za sva buduća vremena, biti objekat provokacija i ispoljavanja najnižih strasti od strane opskurnih budaletina, navek prisutnih na tribinama.
Šteta. Za Ljajića, za Mihajlovića, za sve one koji vole fudbal…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
