Budući da se ova rubrika bavi medijima, zapravo likovima i njihovim (ne)delima koji u istim pronalaze svoje (ne)zasluženo mesto, uža klasifikacija, pa samim tim i segregacija – bar što se mene tiče – ne postoji: mnogi su tu, od politike do sporta.
Što će reći, doslovno i prenosno, bavim se svim i svačim, pod uslovom da je javnost – htela, ne htela – prinuđena da o njima čita, da ih gleda ili (o njima) sluša.
Za mene ostavljeni trag u medijima – u novinama, na televiziji, u radio-programima, na društvenim mrežama, internetu generalno, ali i na filmu, pozorištu, u knjigama, čak i na fasadama zgrada… jer sve su to sredstva preko kojih ljudi komuniciraju – da bi se našao u TELEtini, mora da zadovolji subjektivni, vrlo lični, na ivici arogancije isključiv, beskompromisni kriterij. Koji? Eeeeeeee…
Kako god bilo, ova kolumna sa različitim nadnaslovima u sedam dnevnika i nedeljnika, traje bezmalo već tri decenije. Ako isključim neke, uistinu vruće teme, i njihove neposredne aktere, najviše komentara, onih, makar, koji do mene stignu, isprovocirani su tekstovima koji imaju veze sa sportskim reporterima i komentatorima. Pohvale ili kuđenja, svejedno, ali vrlo često utisci o njihovom radu – i o mom (in)direktno – prevazilaze, čak i poništavaju osnovni razlog zašto su isti bili pred ili sa mikrofonom.
Zapažanja – dobra i loša – uglavnom se svode na pitanje da li su ljudi koji prenose sportske događaje komentatori ili reporteri. Po inerciji valjda, mnogi su skloni da poistovete ta dva novinarska zvanja. Ne spadam u takve. Budući da su žurnalistički rodovi iz kojih su spomenuta zvanja izvedena – reportaža i komentar – veoma različiti.
Inercija je, može biti, naslonjena na vreme značajne dominacije radija u praćenju sportskih događanja, te su i retki televizijski profesionalci na istom poslu, takođe smatrani i nazivani – reporterima. Greška!
U najkraćem, radio-reporteri, budući da su im konzumenti po prirodi medija, lišeni korišćenja jednog čula (vida) moraju to da nadoknade i nadomeste pričajući tokom prenosa o svim onim detaljima koje slušaoci ne vide, dok televizijski gledaoci baš zbog odsustva tog hendikepa, pošto sve lepo i jasno mogu da vide, ne moraju da slušaju kanonade reči i rečenica razbrbljanih reportera o onome o čemu televizijska slika tako suvereno svedoči.
Upravo stoga televizijski komentatori imaju ogromnu mogućnost, ali i obavezu da svoj posao, kako im i ime zvanja nagoveštava, obogate sa onim podacima, ali i dodatnim pojašnjenjima koje gledaoci ne mogu da vide. I to je sva mudrost.
Sve rečeno ljudi koje se u nas bave televizijskim prenosima su čuli, siguran sam, stotinama puta. Premnogo je onih koji ta (sa)znanja surovo krše i bezdušno lome.
U domaćoj prašumi televizijske ponude, sport zauzima dominantno mesto. Sve televizije sa nacionalnom prohodnošću imaju sportske redakcije, plus tri televizije (Sport klub, Arena i SOS) i jedna inostrana kablovska (Evro sport) koje se u svojim programima bave isključivo sportom.
Sve one imaju i saradnike, istinske profesionalce, koji svoj posao rade izvanredno, ali, avaj, i poneke invalide misli i reči, koji su, tu gde jesu, ko zna kojim sve stazama i bogazama stigli.
Kada bih, ipak, podvukao crtu, mom poimanju ozbiljne sportske redakcije, zbog širine ponude, broja kanala i kvaliteta najvećeg broja saradnika, najbliža je ekipa sa Sport kluba.
Tu ću stati. Jer nabrajajući pojedince, verovatno ću zamagliti širu sliku. Ovoga puta to ne želim, dočim već neki sledeći put…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
