Školski drugovi

Nekolike ilustracije iz prebogate arhive. Kada bi, recimo, sujeta i nekritičnost prema samom sebi mogli da lebde poput cepelina napunjenih helijumom, Dačić bi živeo u stratosferi.

Mrkonjićeve nepodopštine zavređuju da uđu u priručnik o tome kako javni delatnik ne sme da se ponaša. Koautor bi, naravski, zbog dugotrajnog minulog rada u tom smislu, mogao da bude Velja Ilić. A, vala, ni Čanak ne zaostaje u takvim rabotama.

Tomislav Nikolić, očito poriv za otvorenom agresijom u susretu sa novinarima, prikriva čudnom, neobjašnjivom mimikom, neprestano sa licem prepunog gađenja. Utisak je, dabome, katastrofalan. Nakon svakog Nikolićevog medijskog istupa, muči me pitanje – zašto se taj čovek toliko pati pokušavajući da radi to što radi, kada mu iz svake rečenice, pokreta, gesta izbija prezir prema sagovornicima.

Gledam Borisa Tadića na konferenciji za novinare, povodim dobijanja kandidature Srbije za člana Evropske unije. Koliko samoljublja, samozadovoljstva i neskrivene želje da vlada trenutkom večnosti. Nije se, pritom, libio da poduči novinarku iz RTS kako da koristi naše reči umesto tuđica (‚‚ne znam za benefite, ali znam za koristi“.), brojao je reporteru televizije B92 javljanja i pritom ga, šatro, šmekerski sokolio (‚‚samo napred“) držao je tiradu o tome treba li vest iz Brisela da se slavi ili ne (‚‚ja u životu ništa ne slavim‚‚).

A šarma ili srdačnosti, ni u naznakama. Kao, uostalom, ni kada je gospodin predsednik igrao basket sa Dačićem (kao sa nekakvim vrtnim patuljkom), bacakao se po travi fudbalskog igrališta, udarao ‚‚petake“ svima oko sebe… Sve je to činio, do bola šmirantski, bez istinskog pokrivanja iznutra, što bi glumci kazali.

Nema, svima njima, pomoći. Ubija ih ketmensko, uvlakačko okruženje. Svakodnevno povlađivanje njihovim nabildovanim taštinama, neprestano metanisanje. Nedostaju im ljudi u najbližem timu, oni što brutalnom iskrenošću i žestokom kritikom, nerviraju poslodavce. Ali, to jeste korisno!

‚‚Pišači u čaj“ – tako ih zovu u britanskoj politici.