Smehotresni preferans

… koje nas svakodnevno, sa raznih pozicija, iz vlasti, uz nju, ili van nje, iz svih institucija, važnih i manje bitnih, iz medija, na radnim mestima, na univerzitetima, u domovima zdravlja, na ulicama, u saobraćaju – okružuju i čine naše živote, po raznim linijama i u različitim situacijama – nepodnošljivim. Budući da su neposredni izvršioci radova ili kreatori svega nabrojanog izvan sfere bilo kakvog uticaja najvećeg broja naših građana – onih koji trpe glupsone, opoganitelje, idiote (više ili manje kompletne) – (pre)ostaje im da se sa tim strahotama i njihovim nosiocima, vrlo ozbiljno, predano, sa punom odgovornošću, sa svim svojim kapacitetima, beskrajno – sprdaju. Ismejavaju. Nema druge! (Bar dok ne sazri vreme i dogode se okolnosti pogodne za efikasniji vid i način otpora.)

To redovno i javno čine retki novinari, nekoliki karikaturisti, tri-četiri autora televizijskih emisija. Naravski da mislim na Dražu Petrovića, Žarka Jokanovića, Slavišu Lekića, Basaru, Koraksića, Petričića, Somborca, Kesića, Vidojkovića, Kulačina, ali i druge hrabre, pismene i talentovane ljude, nažalost, van domašaja prestoničkih reflektora, ali takođe vrlo uspešne u prozivanju i raskrinkavanju budaletina i budalaština oko nas.

Nabrojanoj družini se, evo već petu sedmicu, priključuje i medijska matadorska trojka: uz narečenog Petrovića, tu su i Voja Žanetić i Mićko LJubičić. Zajednički proizvod je emisija „PLJiŽ“, u smiraj radne sedmice, a na televiziji N1. U trideset minuta, ubitačna promenada gluposti i glupana za minulu sedmicu.

Dabome, nisu to ni jedini, ni najveći, ni najzapamtljiviji idiotluci, ali jesu se dogodili i objavljeni su na nekoj od ovdašnjih televizija. Meni to liči na svojevrsni ironični verbalni preferans. Jedan od trojice „licitira“ temu, ostali ga prate komentatorskim „kontrama“. Ima i „rekontri“. Uz duhovite pesmice i urnebesne imitacije.

Recimo, neko od njih krene iz „crvene“ i sledi prilog u kojem Šešelj, crven u licu od gneva, kara novinara Marića, jer je izmislio da je on (Šešelj) onomad pozdravio Haradinaja; najave „tikve“ znači da sledi prilog u kojem ministar Dačić nešto lupa ili peva; „betl“ u kojem licitator ne sme da osvoji nijedan štih, najnovija je priča o nesporazumu između prvaka mlitave i erlave srpske opozicije…

Uz sve smehotresno, obožavam kreščendo emisije i Mićkovu „Priču za laku noć“. Sublimacija notiranih idiotluka. Voja, atmosfere radi, uzima gitaru, Draža se, da pojača utisak, obešenjački keseri i budući – da ostanem u duhu preferansa – da su sva trojica bezbedno na „kapi“, uživaju gledajući heroje emisije, zbog teških „padeža“, bez imalo spasonosne „supe“, lansirane u stratosferu počinjenih budalaština.

Uz mnogobrojne međe u i oko čoveka, ljudska glupost je potpuno neograničena. Vlasna i slobodna da čini neverovatne doseze, pomerajući granice i obarajući rekorde u takmičenju sa samom sobom.

E, „pljižači“ upravo na to i na takve računaju. Slušaju, čitaju, gledaju, beleže… pa sednu svako u svoju fotelju i razbacaju „karte“ sedmičnih pizdarluka.

Smešno jeste, ali i povod za prst na čelu. Za poneke među nama, makar…