Kad god iz stvaralačkog trougla Lekić-Polić-Lončar izađe novi – po pravilu, izvanredan – proizvod, navek postane uzrok seizmološkog podrhtavanja – brukom i sramotom cementiranog – srpskog medijskog tla.
Potom sledi postupak „kolegijalnog“ prećutkivanja i zanemarivanja te novosti, ali za razliku od uobičajene podele u ovdašnjem žurnalizmu, taj odvratni posao sa sličnom dozom entuzijazma čine – generalno i bez ostatka, kompletni režimski korpus, ali – zaodenuti raznim mimikrijskim kostimima – i oni koji, kao, spadaju među takozvane slobodne ili profesionalne medijske radnike.
Vrlo čudno!
Ovoga puta, Slaviša (autor), Jovana (rediteljka) i Sanja (urednica) su iznedrili televizijski dokumentarac „Corax – Crtanje istorije“, zapravo, briljantno ispričanu i temeljno ilustrovanu životnu i karijernu priču o Predragu Koraksiću (86), jednom od najboljih političkih karikaturista, otkada se taj suptilni, vrlo specifični novinarski žanr, zapatio na srednjeevropskim prostorima.
Trilerski uzbudljivu i retko zanimljivu autonaraciju, taj Koraksov – posle svega i svačega proživljenog i doživljenog – smireni pogled u životni retrovizor, dopunili su: Borka Pavićević, Branka Prpa, Vladimir Pištalo, Ivan Čolović, Dušan Petričić, Filip David, Jugoslav Vlahović i Mijat Lakićević.
Nije to tek prigodno slavaroško-protokolarno deklemovanje punih usta o liku i delu, već iskreno, nadahnuto pripovedanje dugogodišnjih prijatelja, u mnogim bitkama i saboraca, ali izvesno ljudi, koji stameno nose – ili su poput Borke Pavićević, već odneli – svoj životni i stvaralački bagaž.
Ovih dana Koraks je priznao da ga, nažalost, ruke lagano izdaju, teže crta komplikovanije kompozicije, ali mu, srećom – dodajem ja – mozak i dalje šiba dvesta na sat.
Biće, uveren sam, još mnogo „jebitačnih“ karikatura, kojima će – kao i do sada – artista iz težišta izbacivati svoje modele, kao što to svakodnevno čini sa aktuelnim režimlijama i, posebno – cenim sa posebnim zadovoljstvom – izluđivati njihovu personifikaciju.
Kakva je to, recimo, bila kanonada najgorih uvreda izrečenih iz usta tih spodoba, povodom nedavne naslovnice Danasa koji gluplji među njima, dabome, nisu shvatili, a oni retki koji jesu, besprizorno su istom manipulisali, provocirajući najniže strasti kod ovih prvih.
A mudra starina Predrag, stoički mirno je u kameru, uz ironičan osmeh, kazao: „Vučić će da otvara puteve, a ja ću i dalje da crtam.“
Za kraj, nešto sasvim lično. Iako, decenijama već, gospodin Koraksić i moja malenkost sarađujemo u raznim (istim) novinama, nismo se upoznali. Nismo ni rečenicu razmenili, štaviše, mislim da se nikada nismo ni videli. Za mene je, pretpostavljam, kao i za većinu gledalaca ovog filma, bezmalo sve prikazano, bilo velika novost.
Kada bi, ipak, trebalo da kao ogroman poštovalac NJegovog rada i ličnosti, izdvojim jednu reč, kao nekakav podrazumevajući sinonim, bila bi to – SMELOST!
Ona nepatvorena, tako retka ljudska osobina koju, odista, poseduju samo malobrojni, samo izuzetni. Jer smelost – (u)činiti dela ne osvrćući se na, često i pogubnost posledica koje one sobom nose – nije nasledna osobina, ne uvežbava se, ne bilduje se, nema tajming za ispoljavanje, ne može se, u željenom trenu, prizvati. Neki je spoznaju još u najranijoj mladosti, poneki u zrelom dobu, nekima se javi pred sam kraj bitisanja. Najčešće, ona nikada ne poseti ogromnu većinu ljudi. Zato je ta vrlina veliki raritet. I vrednost!
Koraks jeste smelost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
