Smrt – inspiracija za svevremenost

Bez posebnih najava i neophodnog upozorenja zainteresovanom gledateljstvu, za to zaduženi uposlenici u nacionalnom javnom servisu odabrali su izvestan broj (nisam ustanovio koji, niti po kom kriterijumu je selekcija obavljena) televizijskih drama ili filmova, te ih sa nadnaslovom – Najbolje drame Televizije Beograd – emitovali u kasna radna prepodneva ili rana popodneva. (O tome koji detalj više malo docnije).

Biće da nije bez neke već precizna odrednica u naslovu tog ciklusa, odnosno insistiranje na imenu televizijske kuće koja više ne postoji. Ne, naravski, samo po imenu. Po kvalitetu, ako se ja pitam, naročito. Čak i ako selektori nisu (a, nisu!) o tome na taj način razmišljali, ja hoću. Bitna mi je ta distinkcija. Nikada RTS nisam poistovećivao sa RTB. I, neću! Bog i šeširdžija, da budem potpuno jasan.

Televizijske drame ili preciznije filmovi „Karađorđeva smrt“ i „Smrt gospođe ministarke“ (dok kucam tekst, tek sada uočavam reč koja ih spaja, te ću je staviti i u naslov) jesu i posle 29, odnosno 20 godina od svojih premijera podjednako uzbudljive. Prvo, mogu slobodno kazati, remek-delo potpisuje Đorđe Kadijević, a drugo Sava Mrmak. Aleksandar Berček u ulozi Miloša Obrenovića, a Svetlana Bojković kao Žanka Stokić, briljiraju suvereno, otvarajući pritom – što je raritetna osobina svojstvena samo istinskim gigantima – svojim partnerima prostor da daju najbolje od sebe i svoje, podižući tako lestvicu ličnog i kolektivnog kvaliteta do neslućenih visina.

Želeo sam da spomenem još neke (ne)posredne aktere ovih nesvakidašnjih ostvarenja, ali u RTS (zašto u toj Kući ništa, baš nikada, ne može da bude savršeno?) uveli su neshvatljivu i duboko neprofesionalnu praksu da odjavnu špicu suze i pomere na samo polovinu ekrana, ne bi li se načinio prostor za najavu programa koji sledi. Pa ko pročita, pročita. Tako sam uspeo da vidim imena tek koreografkinje Sonje Lapatanov, kostimografa Borisa Čakširana i Hajdane Bulajić, kompozitora Vartkesa Baronijana. Mnogima, podjednako važnim, nažalost nisam. Kada bi se u ovoj zemlji poštovala baština, makar bila televizijska, mnogi od (ne)spomenutih bi sa pravom, ponosno, imali svoje mesto u Kući slavnih, da je u nas ima.

I još nešto: ko gleda televiziju oko 13 časova? Najveći broj potencijalnih gledalaca je na poslu (čak i u Srbiji!), đaci idu u školu ili se iz nje vraćaju, baš kao studenti na fakultet, penzioneri ručaju ili se spremaju za popodnevnu dremku… Zar ne bi bilo mudrije naračeni ciklus – za sva vremena i za sve generacije – umesto onih desetak puta viđenih repriza raznoraznih domaćih serija, emitovati u večernjem terminu? Posle Dnevnika, konkretno. Eh, RTS…