Naravski da Srbadija, i braća joj manjinska, ovog proleća na izbore ići neće. Otkud, pa ja to znam? Vrlo jednostavno: uporno sam preskakao da slušam ili čitam mudroserisanja ovdašnjih političkih, šatro, analitičara i da pomno pratim šta je, bar nekoliko puta dnevno, imao izvoleti narodu da saopšti pravi predsednik vlade – u medijima poznat po inicijalima – PPV.
I reklo mi se samo: prvopomenuta bolumenta, iskustveno u politička događanja verzirana poput legendarne Marice i njenog razumevanja u kriv… znate već o čemu i kome govorim, e ona, ta bolumenta, sa ogromnom izvesnošću najavljuje kolektivnu navalu na biračke kutije, koliko još u martu.
Aleksandar Vučić, dočim, svestan svoje neosporne političko-medijske snage i fascinirajuće obljubljenosti u širokim narodnim masama, femka se kao nova mlada: i bi i ne bi, hoće i neće, osluškuje saradnike, konsultuje se sa znanim i neznanim advajzerima, razgovara sa najbližim saradnicima u stranci…
A biće kako PPV odluči u dijalogu sa samim sobom.
(„Fejs tu fejs“, kako bi to znalački kazala Stanislava Pak, savetnik ženskog pola predsednika države, i, ako sam dobro shvatio u njenom „virtuoznom“ gostovanju na B92, narečena je jedna od ključnih osoba u opsežnoj misiji Tomislava Nikolića u promeni – dabome, vrlo na bolje – opšteprihvatljive percepcije Sveta i okoline o nama kao tradicionalnim „bed gajevima“.)
Vučić je, dabome, odluku već doneo i evo moja vam je malenkost istu, ekskluzivno, saopštila u prvoj rečenici ovog pisanija. Nema izbora! Tačka!!
A, među nama rečeno, zašto bi naprednjaci i išli na izbore, bar dve godine ranije, nego li što ih ustav na to nagoni? Dobro, Vučić samo formalno nije premijer, ali sve ostalo – što bi narod kazao – i pogača i nož, u njegovim su rukama. Ima komotnu većinu u parlamantu, koju, kada bi odista želeo, u svakom času može da ojača. Klupa sa tim potencijalnim kandidatima baš je duga. I biće sve duža…
Mediji, sa malim i nevažnim izuzecima, naprosto ga obožavaju. Imati Vučića bar sa tri aktivnosti dnevno u elektronskim medijima i sa najmanje četiri fotografije u novinama, stvar je ne samo profesionalnog prestiža, već i novouspostavljene prakse koja se mora poštovati.
Narod ga, već napisah, voli kao svog najrođenijeg. Samo sa njim i ni sa kim drugim hoće i želi da razgovara. Od trenera viđenog košarkaškog kluba do banditskom privatizacijom unakaženih radnika kojima zlikovci po tri godine ne isplaćuju plate…
Zašto Vučić? Zašto samo on? Pitajte premudrog i prepoštenog Čanka. Vučić – veli nekada njegov ljuti politički neprijatelj – drži reč!
Srbija je došla do tog stepena političkog beznađa da se izuzetno ceni i posebno vrednuje onaj koji drži reč! Retka zverka u domaćoj menažeriji.
Konačno, Vučić je uspeo da od stiroporske revolucije i uspešnog edukovanja partijskih barjaktara kako da se bezbolno i sigurno služe pokretnim stepenicama koje idu u kontra smeru od želja korisnika, preko performansa sa džakovima punih nepoznatog sadržaja… stigne do tačke da mu prilaze najbolji vaterpolista sveta, direktor nacionalne filharmonije, nekadašnje perjanice najljućeg rivala, bivši gradonačelnik Beograda, ugledni profesori, pisci, radnici, seljaci, napredna a posla željna omladina… i tako do gotovo polovine potencijalnog biračkog tela.
I, šta će mu izbori? Neka Dačić dobije „Nobela“, neka se Dinkić, Čeda i Čanak i dalje preporučuju, neka se demokrate međusobno tuku i samoistrebljuju, neka mu Vuk smišlja novozavetne paralele… Neka njih.
Kada kucne pravi čas – a Vučić zna kada – onda izbori. A posle njih, ono „gospodar“ neće biti samo figura zlobnih žurnalista. Biće to priča o našim životima. Vrlo istinita i ni malo figurativna…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
