Hiljade belosvetskih reportera, komentatora i analitičara secira čak i detaljčiće na loptačkom samitu u Brazilu. Na terenu, a obaška one van njega. Praktički, pokriven je svaki segment, svaki aspekt tamošnjih događanja. Normalno. Globalni je to događaj, ovih mesec dana, bez prave konkurencije.
Privukao mi je pažnju, u toj prašumi podataka, onaj da 83 igrača iz raznih – na Mundijalu prisutnih – reprezentacija nosi dres države u kojoj nije rođen. (Dvanaestorica iz reprezentacije Alžira su rođeni u Francuskoj!) Novi svetski poredak u praksi. Onaj njegov postulat zapravo o slobodnom protoku ljudi, robe i informacija. Radne snage, preciznije. Fudbalske, konkretno. Slobodna trgovina genima i pasošima.
Nisam, međutim, pronašao činjenicu koja svedoči o tome koliko je onih fudbalera čiji koreni, u drugom ili trećem kolenu, pripadaju nekoj drugoj zemlji, a ne ovoj čiju himnu, iz sveg glasa, pevaju uoči svake utakmice. Takvih je, sumnje nema, bar dvostruko više.
Neke su selekcije (Francuska, Belgija, Holandija…) vrlo funkcionalni nacionalno-rasni „blender“. Za reprezentaciji Nemačke tako igraju – po poreklu – i dvojica Poljaka, Turčin, potom Ganac, Albanac i Marokanac.
Televizijski reporter, recimo, ovako prati akciju: lopta je kod Đurua, zatim Rodrigez, koji je upućuje ka Mehmediju, ovaj Fernandešu, lep dribling Šaćirija, Drmić do Čake, u šansi je Seferović i… reprezentacija ŠVAJCARSKE vodi sa jedan prema nula!
Amerikanci su upravo na fonu te multinacionalnosti (nekih) svojih reprezentativaca – po poreklu makar – a s druge strane, insistirajući na novoj realnosti koja počiva na snažnom zajedništvu, smislili i efektan slogan i aplikovali ga na mnogobrojne navijačke rekvizite i znamenja: Jedna nacija. Jedan tim!
Klinsman, nemačka igračka i selektorska legenda (prvak Evrope sa „pancerima“), godinama već živi u Americi, tamo se oženio i vrlo uspešno vodi fudbalsku (ne, greška, soker!) selekciju SAD. Pre neki dan u Brazilu, pre susreta svog „posla“ i svoje „krvi“, pevao je – američku himnu.
Naravski! To vam je po principu sremačke (muške) udaje. Naime, kada se neki dođoš, nesvestan grdne opasnost, beznadežno i zauvek zaljubi u tu zemlju šunki, kobasica, vina i rakije i pritom ga još ujede ljuta guja, te odluči da se tamo i oženi, e, onda ga uhvate lokalni zajebanti i da bi dobio neophodno „državljanstvo“, mora da prihvati da je Sremac, ali samo po ženi. Da se lepo „uda“. Onda može da peva koliko ga glas nosi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
