Srpska posla

Ova moja tvrdnja se – uz nesumnjivi takmičarsko-rezultatski aspekt – oslanja i na, možebiti, najsnažniji mogući argument, zapravo na činjenicu da je te prohladne mančesterske večeri stadion Itihad bio pokazna pista za eksponiranje izuzetno kvalitetnih i basnoslovno plaćenih fudbalera, pristiglih sa onih svetskih meridijana, poznatih po uzgajanju vrhunskih fudbalskih talenata.

Konkretno, predstavnici deset nacija iz Evrope, Afrike i Južne Amerike je bilo među 22 igrača koji su počeli utakmicu. Uz ostale, dva Argentinca, po tri Brazilca i Engleza. Najviše, čak četvorica njih, su stigli na Ostrvo iz Španije i isto toliko iz – Srbije! Budući da je Španija dvostruku kontinentalni šampion i aktuelni svetski prvak, nekako je prirodno da se iz te zemlje regrutuju odlični fudbaleri, ali Srbija!

Naša reprezentacija je posle više godina jedva uspela da bude rangirana na trideseto mesto Fifine rang-liste, neće nas biti ovog leta na Mondijalu u Brazilu kao što nismo učestvovali ni na minulom evropskom prvenstvu. Srbija je mala, jedva prosečna fudbalska zemlja. Tačka.

Sa – tradicionalno! – odličnim igračima. Tek da se logika uznemiri, a paradoks pokuša da se definiše. Ali, da bi ta specifična šizofrenija bila precizno dijagnostikovana, nedostaje i jedan, za ovaj prostor i žitelje na njemu, vrlo specifičan aditiv. Teško shvatljiv, još teže definisan: takozvana srpska posla.

Dakle, na spomenutoj utakmici su za londonske „plavce“ nastupili Ivanović (jedinim pogotkom je i odlučio derbi) i Matić (zvanično proglašen za najboljeg pojedinca meča), a za mančesterske „građane“ Nastasić i Kolarov. Sve srpski reprezentativci i – da je bilo pameti, kao što nije – ključne uzdanice i perjanice doskorašnjeg selektora Mihajlovića.

Od četvorice nabrojanih, selektor je sa trojicom bio u žešćem sukobu. Na Matiću je trenirao strogoću insistirajući na jednoj njegovoj isfrustriranoj reakciji i (samo)ubilačkoj izjavi o maloj minutaži na prvim utakmicama reprezentacije, kada se tim tek formirao, i glupo ga ignorisao sve vreme kvalifikacija, do utakmice sa Hrvatskom u Beogradu, kada je mast već uveliko otišla u propast; na kapitenu Ivanoviću je Mihajlović šiljio autoritet sklanjajući ga iz tima pre, pokazaće se, odlučujućeg poraza od Makedonije u Skoplju; na Kolarovu je bildovao svoju, inače predimenzioniranu sujetu, vređajući ga u svlačionici pred spomenutu takmicu i ritualnim mu oduzimanjem dresa sa brojem 11, što je, kao, (bio) zaštitni znak Mihajlovićevog fudbalskog lika i dela. I raznih drugih njegovih pizdarluka, ne samo fudbalskih, nažalost.

Naravski da su zbog takvog selektorovog osionog, bandoglavog, (samo)uništavajućeg ponašanja, svi izgubili. I reprezentacija i igrači i domaći ljubitelji loptanja I sam on, konačno.

Idemo dalje: neki mediji, žuti inače, pozeleneli su od jeda i gneva, pljujući na sva usta minule sedmice tenisera Đokovića što se ovaj skijao i, po njima, nabacivao lake marketinške poene pomažući zavejanima u Vojvodini, umesto da je bio u Novom Sadu i pokušao da svojim pobedama doprinese trijumfu protiv Švajcaraca u Dejvis kupu. Slično su prošle i njegove koleginice Ivanovićeva i Jankovićeva, na pasja kola izogovarane, pošto nisu nastupile za našu selekciju u Kanadi u takmičenju za Fed kup. U hipu je tako zaboravljeno šta je kolosalno ova trojka učinila sa naš sport, našu zemlju, i sve nas posredno.

Srpska posla! Znali neko u čemu je gvint? U kome je, znamo svi. Je li esencija tog kolektivnog bezumlja, stolećima demonstrirano na najrazličitije načine, zapravo, u priči o onom jadniku koji se svake večeri molio Bogu da komšiji, jedinom koji je u selu imao kravu, ista crkne?

Crkla je napokon, baš onoga dana kada je njegovom teško bolesnom detetu samo sveže kravlje mleko moglo da pomogne da ozdravi…