Stepenice sećanja

Teško razumljiva, potpuno iracionalna događanja i pojave, koja su i u realnom vremenu, a i decenijama docnije, ostali neobjašnjeni. Po svojim uzrocima, po posledicama, najčešće u neraskidivom kolopletu: rat i mir, zajedništvo i podela, ljubav i mržnja…

S druge strane, ovde nekontrolisano džiklja neverovatna snaga talenta i umeća individua, njihova fascinantna postignuća, kao deo čudnog jedinstva suprotnosti u kojem su svetski biserni pojedinci u nepomirljivom sukobu sa ograničenim mogućnostima ogromne većine sunarodnika ili sudržavljana. Od nauke do umetnosti.

Sport! Jugoslavija je važila za malu veliku sportsku silu, sa šampionima kojima se kugla, sa neskrivenim oduševljenjem, klanjala do poda. Imala je svetske, evropske i olimpijske pobednike, osvajače medalja u vaterpolu i fudbalu, rukometu, košarci, odbojci, tenisu i stonom tenisu, streljaštvu, atletici, plivanju, skijanju, kuglanju, zatim u gimnastici, skijaškim skokovima, veslanju, u borilačkim sportovima naročito… sve do šaha. Gotovo u svim navedenim sportovima i u muškoj i u ženskoj konkurenciji.

Na Olimpijadi u Los Anđelesu 1984. osvojeno je 18 medalja. Bila je to zapanjujuća žetva, a Jugoslavija je postala deveta svetska sportska nacija!

I kako su približavale kobne devedesete, jugoslovenski sportisti kao da su dodatno pojačavali sopstvene napore u dosezanju nemogućeg.

’91 – kada je rat stigao do samog praga zajedničke kuće, teniseri su bili nadomak osvajanja Dejvis kupa, vaterpolisti planetarni prvaci, košarkaši su svetskoj tituli priključili i kontinentalnu, Crvena zvezda je bila evropski i planetarni klupski šampion u fudbalu… Onda se dogodilo rastur-kolo.

Dojučerašnji sportski rivali, ali i sjajni drugari, kumovi, cimeri na mnogim putovanjima postadoše – a da ih niko za takvu odluku nije pitao – neprijatelji.

Moralo je vreme da mine, da odnosi postanu makar podnošljivi. Tek, korektni. Mnogi od velikih asova te dane nisu dočekali. Sportske karijere imaju vrlo ograničen rok trajanja.

Godinama docnije, retki među njima će se usuditi da intimno progovore šta su odista o tim godinama raskola mislili. Mnogi su iskreno žalili. Neki se nikada, u sportskom smislu, nisu oporavili. Ostala je velika žal za propuštenim takmičenjima, za nekim susretima…

Takva prilika ukazala se ovih dana u Beogradu, na promociji dokumentarnog filma „250 stepenika“, reditelja Vladimira Pajića. Uzbudljiva je to priča o tinejdžerima-košarkašima koji su pre 30 godina bacili svet pod noge. Danas su to ljudi sportski i životno realizovani: Đorđević, Rađa, Kukoč, Divac, Avdić, Pecarski, Pavićević, Koprivica, Ilić, Dobraš, Kalpić, Alibegović i njihov trener Pešić. Koliko je tu olimpijskih odličja, svetskih i kontinentalnih medalja, NBA prstenja…

Prijatelji za sva vremena, dođoše da osveže uspomene. A sećanja su, čak i kada su kolektivna, vrlo intimna. Stvar duše. Zato, neka ih…