U ovom kršu i lomu od srpskog novinarstva, mogu se, doduše vrlo retko, sresti i časni izuzeci. Tek da potvrde pravilo o (preo)vladajućem užasu.
Dobre novinare i profesionalno odgovorne medije koji se izdvajaju iz razuzdane gomile onih koji to nisu možete baš ovih dana vrlo lako ‚‚lakmusirati‚‚ posmatrajući kako prate slučaj u Novom Pazaru i komentarišu onaj idiotski transparent postavljen od takozvanih navijača, istoimenog fudbalskog kluba. Reč je, valjda se zna, o ponuđenom ‚‚rešenju‚‚ odvratnog rebusa, koji preko nabrajanja ljudskih organa stiže do zloglasne ‚‚žute kuće‚‚, gde su se ti organi nasilno vadili otetim ljudima. Zapravo, svega onoga što ista i sve u vezi sa njom i oko nje, dalekosežno i višeznačno ovde simbolizuje.
Dakle, oni dobri i pravi profesionalci, uz svaku osudu narečenog bezumlja, će u istu ravan staviti i identični idiotluk priređen u Beogradu, na Banjici, pre desetak meseci, od onoga puta, takozvanih navijača, fudbalskog kluba Rad. Misli se na rebus, koji je, takođe bolesnom logikom, preko noža, žice i hemijske oznake srebra, (po)nudio ‚‚rešenje‚‚ – Srebrenica. Uzročno-posledična veza očigledna, akteri različiti, psihopatološko poreklo istovetno.
Slaviša Lekić, jedan od retkih dobrih i pravih, bolno duhovito je ‚‚odtvitao‚‚ obe maloumnosti, njihove nosioce, ali i onog ili one od kojih se, sem zgražavanja i užasavanja tim povodima, očekivala akcija. Onomad i danas.
‚‚Stoka se dosetila: nož, žica, Srebrenica. Stoka uzvratila: živela Žuta kuća. Šta radi čoban? Glanca značku!‚‚
Tako piše Lekić. Potpisujem, iskreno ljubomoran što se sam nisam toga setio.
Mnogi, takozvani novinari iz takozvanih medija, nisu želeli, ne bar u svojim tekstovima, da uoče paralelu između ove dve sramote. Onu prvu, banjičku, su zaboravili da osude. Kad se smeće gurne pod tepih, ono je i dalje samo smeće. Podjednako zaudara.
Ima još detalja za diferencijaciju žita od kukolja među ovdašnjim žurnalistima. Manje maligni, ali ne i manje ilustrativni. Recimo, mlađani Lazar Marković, jedan od najsjajnijih bisera iz Partizanove fudbalske škole, odlično je odigrao u četvrtak u Ligi Evrope protiv – favorizovanog, desetostruko bogatijeg, prepunog trofeja i ugleda – milanskog Intera.
Avaj, imao je junša dve kolosalne šanse, nije postigao gol i njegov klub je izgubio. Do juče tinejdžer, Lazar je hrabro izašao pred novinare i sebe okrivio za poraz. Većina takozvanih novinara je tu samokritiku prihvatila i još naslovima u novinama i najavama izveštaja sa utakmice u televizijskim emisijma, bacila so dečaku na otvorenu ranu. Svako ko malo poznaje sport kakav, uz ostalo, jeste fudbal, nikada neće prihvatiti (pr)ocenu da je jedan igrač – ma kakve okolnosti, zaplet i rasplet pratile utakmicu – odgovoran ni za pobedu, ni za poraz. Usput, Marković je na San Siru pokazao nagoveštaj kvaliteta kojeg, konkretno ja, nisam video još od velikog debija goluždravog Pižona Petrovića u utakmici sa madridskim Realom, pre četrdesetak godina. Napred Lazare, i ne osvrći se, sine, na žvrljotine i lupetanja mnogobrojnih neznalice. Takvo vreme. Mora, za tebe makar, doći bolje…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
