Bubamara je opet veselo skakutala po zelenom tepihu nadaleko čuvenog hrama fudbala.
Odigran je još jedan, 159. po redu, dakle jubilarni večiti derbi, naša dva najveća i najpopularnija kluba, crveno slovo u fudbalskom kalendaru, jedinstven i neponovljiv susret koji se željno iščekuje nekoliko puta godišnje.
Gledalište ispunjeno do poslednjeg mesta, nije štedelo dlanove i grla, te je gromoglasnim aplauzom i povicima, načinilo do sada neviđenu atmosferu. Tradicionalnu već, kada se sastanu ovi ljuti rivali. Treneri, dva stratega, izveli su očekivane sastave, pritom ne želeći da odmah na početku otkriju sve svoje adute, tako da su iznenađenja bila prilično očekivana.
Već u prvom poluvremenu igrači su pokazali koliko im je stalo do dobrog rezultata, nisu kalkulisali, izgarali su do poslednjeg atoma snage, ostavljajući srce na terenu…
Prštalo je na svakom deliću terena, videli smo reviju nesvakidašnjih, retko viđenih poteza, filigranske driblinge na – što se kaže – petoparcu, šuteve kao iz topa, golmanske parade, sve ono što redovno viđamo od ovih istinskih majstora, igre na magičnom pravougaoniku.
Utakmicu je mogao da odluči već ne početku drugog dela, najveća zvezda domaćih. Naime, sudija, čovek u crnom, nakon jednog neopreznog starta domaćeg beka u sopstvenom kaznenom prostoru, autoritativno je pokazao na belu tačku. Kazneni udarac! Penaltik!
Taj strelac bez mane i straha, mirno je prišao lopti. Sledio je snažni rezantni šut, ali se završio na mestu gde se spajaju prečka i stativa. Uzdah iz grla hiljada domaćih navijača, oduševljenje pristalica komšijska kluba.
I kada se činilo da će derbi da se okonča bez pobednika, nula prema nula, dakle bez golova, jedna naizgled mirna akcija gostiju, okončala se teledirigovanim proigravanjem u srce domaćeg šesnaesterca. Ta lopta kao da je imala oči, završila je svoju putanju tačno na nozi vođe navale, udarne igla gostiju, koji je manirom rasnog napadača, udarcem iz polu voleja, snažno zamahnuo poželevši da pocepa mrežu, iza leđa golmana. Ali ovaj, vremešni čuvar mreže, ispružio koliko je dug, i vrhovima prstiju ukrotio ovaj topovski udarac. Bubamara je čvrsto završila u njegovom naručju i tako je potvrdio da je kao staro vino i da je još rano da okači kopačke o klin.
Kraj. Arbitar je pokazao na centar. Derbi je završen. Jedni su se radovali, drugi su tugovali, kako to obično biva na kraju još jednog praznika fudbala, na kojem ovdašnjim ljubiteljima ove igre zavidi čitava Evropa. Pa i šire, da ne budemo
lažno skromni. Sve u slavu najvažnije sporedne stvari na svetu.
Ovaj idiotski, polupismen sastav, srećom, niste, niti ćete – bože zdravlja – ikada pročitati u bilo kojim novinama, ili čuti i nekom radijskom ili televizijskom prenosu, budući da je čista izmišljotina. Avaj, sve te izlizane, odvratne frazetine, gluposti i besmislice, bar stotinak puta ste čuli ili pročitali.
Specijalnost je to ogromne većine, takozvanih sportskih novinara: čuju, prepišu, zapamte, prisvoje i bezbroj puta sadistički upotrebe. Ko ih uči tome? Nema učitelja, sve je to samouko, prepuno nepatvorenog „talenta“ da se odabere i kopira ono najprostačkije u profesiji, ne bi li se na najlakši način o(p)stalo u njoj.
Za utehu, da nije tih bezveznjaka, teže bismo primetili i cenili one vrlo retke – sportski i zanatski – dobro edukovane novinare.
Da ne bude zabune, sportski, kao žurnalisti, tek su metafora. O(či)gledni primer ovdašnjeg sveopšteg novinarskog potonuća.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
