Suzana i Jovana

Nisam mogao da razumem, a nekmoli da argumentovano (sebi) objasnim kako neko ko odlučuje o programu može da se liši, ili da nedovoljno mudro (is)koristi, novinare poput Ljubice Gojgić i Jugoslava Ćosića. Nespretno verovatno, javno gunđajući protiv te nerazumne odluke, nekom se, sa razlogom, moglo učiniti da imam i nešto protiv novinara koji su izvršavali slične ili identične redakcijske zadatke kao po meri skrojene za moje favorite. (Ovo je dodatni pokušaj pojašnjenja metafore o meti i promašajima. Sada je, verujem, jasnije)

Suzana Trninić je, verovatno, bila jedna od kolaterarnih žrtava mog nezadovoljstva. Ta novinarka je – možda i meni u inat – svojim krajnje profesionalnim poimanjem televizijskog razgovora sa jednim gostom u studiju, iz sedmice u sedmicu, postajala sve bolja i ubedljivija. Njena priprema za odabranu temu je toliko savršena da se neretko čini da o njoj zna podjednako, ili čak više, od svoga gosta. Ona je danas – s tim se, ubeđen sam, slaže i najveći broj gledalaca – uz Ćosića i Gojgićevu i, naravski Bećkovićevu, vrlo stameno zaštitno lice te medijske kuće. Njen sam, da budem potpuno iskren, veliki poštovalac.

Idem dalje. Bilo je u poslednjih petnaestak meseci i još gorih uredničkih odluka na toj televiziji. Pritom ne mislim samo na format Veliki brat i sve skaradnosti koje taj rijaliti prate (dnevni „raund apovi“ i specijalna izdanja ili magazini). Podjednako to važi i za razne, potpuno neuspele (pre)podnevne bućkuriše prepune gluposti, neznanja, bahatosti… Sve ono što može da se podvede pod „sindrom Marijana Mićić“.

Ili, poslednjih sedmica, krajnje neuspeli pokušaj transfera, inače vrlo slušanog radijskog tandema, u prevaziđen, stotinama puta već reciklirani televizijski format u kojem se šatro autori besramno kite tuđim perjem. Ipak, najslabiji segment tog „projekta“ su gosti. Neki od njih naročito. Negledljivo je to infantilno ačenje, bečenje i džilitanje u studiju. Debilno razglabanje, u dve reči!

U senci tih kolosalnih uredničkih promašaja stasavala je, prvenstveno u informativnom segmentu ove medijske kuće, i grupa mladih novinara: zanatski edukovanih, medijski pismenih, opšte obrazovanih, informisanih, jednostavno, pripremljenih da odgovore na najrazličitija iskušenja koja dnevno mobilna redakcija postavlja pred svoje članove. Ovoga puta neka, sa razlogom, budu pomenuti Aleksandar Miladinović, Mila Manojlović, Nikola Radišić i, posebno, Tatjana Aleksić.

Šećer, naravski, na kraju. Ne samo iz lokalpatriotskih poriva, Jovana Štetin je moja (novinarska) ljubimica. Ta mlada žena pokriva prilježno, apsolutno posvećeno, neumorno, pre svega kvalitetno, raznorazna događanja u Vojvodini. Od najviše pokrajinske politike, do bizarnosti poput svetskog prvenstva u tucanju jajima ili pravljenja ginisovski duge turijske kobasice… Ono što ova novinarka, ali baš svakodnevno, uspeva da postigne, moglo bi biti iskušenje i za čitavu jednu redakciju. I, makar, višečlano dopisništvo. Bravo!

Suzana i Jovana, pa malo li je za jedan običan ponedeljak…