Po 69. put dodeljene su nagrade Emi na najprestižnijem događaju za američke televizijske stvaraoce.
Budući da je reč o sredini koja, aksiomski tvrdoglavo, decenijama drži primat najrazvijenije medijske zemlje, ova domaća esnafska svetkovina jeste reper i za kvalitet u svetskoj televizijskoj proizvodnji.
Iz godine u godinu, skup po spektakularnosti na sceni i glamura u gledalištu ozbiljno ugrožava onaj u organizaciji starijeg filmskog brata. Dakle, ni po čemu dodela Emija ne zaostaje za Oskarom. Štaviše.
Uostalom, sve češće prisustvo istih imena i prezimena od ogromne specifične težine na oba događaja, ubedljiva je ilustracija da film i televizija, posebno u sferi angažmana dokazanih autora, jesu spojeni sudovi.
Gledaoci mreže CBS, jedne od tri Velike sestre američke televizije, pratili su ceremoniju u direktnom prenosu, dok je kablovsko-produkcijska kuća HBO izmontirala dvosatnu verziju sa svim najvažnijim detaljima.
Iako je među laureatima u 27 kategorija bilo sijaset ozbiljno zvečećih imena u televizijsko-filmskom poslu, zvezda večeri (sa i bez znakova navoda) nesumnjivo je bio fizički odsutni, a u mnogim komentarima, vrlo prisutni, američki predsednik Donald Tramp.
Od sekvence iz TV duela sa Klintonovom, nagrade Aleku Boldvinu za imitaciju Trampa u „Subotom uveče uživo“ do direktnog obraćanja auditorijumu Stivena Kolbera, voditelja večeri koji je „optužio“ prisutne što svojevremeno četiri puta nominovanog za rijaliti „Pripravnik“ – tada samo tajkunčine Trampa – nisu nagradili Emijem. Da je dobio toliko željenu nagradu, reče voditelj, danas ne bi bio predsednik.
(Naravno da su mi asocijacije odlutale ka Vučiću. Da ga svojevremeno nisu oterali iz novinarstva, ne bi danas toliko prezirao novinare. A ne bi bio ni predsednik.)
Kako god, bila su to dva sata – makar u verziji koju sam odgledao – vrhunskog spektakla.
Kolber je otvorio program specijalnom kombinacijom unapred snimljenog videa i performansa izvedenog uživo sa pevanjem i igranjem. Fenomenalno!
Bila je to esencija američkog, ali i svetskog svakodnevnog sadržaja u emisijama vesti, dakle Tramp opet, Kim DŽong Un naravno, pa Putin, Bliski istok, krize, klimatsko otopljenje… ali i neposredno angažovanje, samo za tu priliku, aktera najgledanijih televizijskih ostvarenja.
Sve vrlo duhovito, ponekad cinično, usput i autoironično, na ivici političke i socijalne korektnosti, pa samim tim i prihvatljivo u zavisnosti kako ko – na konkretan problem ili događaj američkog ili globalnog sadržaja – gleda, ima emociju ili komentar. Od volje mu.
Svaka sekvenca tog mini-programa u programu propraćena je refrenom koji sam za sebe dovoljno govori: „Sve nikada nije bio gore, ali sve je bolje na televiziji!“
Tako su pevali u Los Anđelesu. E, da su u Srbiji, ispred naših „malih ekrana TV prijemnika“. Da se uvere, kako je i koliko, na istim – sve bolje.
Toliko nam je bolje, da je to prosto – što bi „nadahnuto“ rekao spomenuti nesuđeni novinar – „neprijatno“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
