Tadićev dvokorak

U opticaju su, kao, nekoliki scenariji po kojima Tadić treba ponovo da zavlada strankom kojom trenutno počasno rukovodi (prestižno poput ugleda i moći sina zamalo palog borca, pomoćnika nosioca spomenice, odnosno „big nafing“, kako to vele Britanci…), liši se pritom Đilasa i njegove klike, stane na čelu partijske liste u pokušaju da se u martu osvoji Beograd i da u tom pobedničkom maršu vaspostavi DS kao relevantnu stranku koja će u Srbiji opet odlučivati. O svemu, ako može…

U tim novinarskim nagvaždanjima (oslonjenim, obavezno, na „naše“ izvore) Borisesa – kako su ga onomad u onom predizbornom spotu krstili naša braća Cigani – je Onaj koji se za sve pita, On je u prvom planu, Onaj koji odlučuje. Netačno!

Pitanje je ključno koliko članstvo DS, uistinu, želi Tadićev povratak na velika vrata i na bivšu mu funkciju i dalje, ali podjednako bitno, kako će birači u Beogradu, a potom i u celoj Srbiji, na taj povratak reagovati. E, o tome će, na sreću, najmanje sam Tadić biti pitan.

Kada bi mene tim povodom neko pitao, a, opet na sreću, neće, budući da narečeni veoma voli basket – što je otužno samoljubivo pred kamerama i novinarima demonstrirao – predložio bih mu košarkaški dvokorak, kao, možda (?) efikasan način u operaciji povratka na veliku političku scenu.

U koraku prvom valjalo bi da ne ignoriše medije, štaviše bilo bi neophodno da je što češće sa novinarima u kontaktu. Ali za razliku od neubedljivog i ispraznog gostovanja u „Utisku nedelje“, svaku sledeću priliku B. T. bi trebalo da iskoristi i za lanac izvinjenja. Iskreno i podrobno. Za sve katastrofalne promašaje – koje je sam, ili uz nesebičnu podršku najbližih mu saradnika – punih osam godina činio, ili drugima to omogućio. Neka razloge za izvinjenje sam odabere. Recimo, od tihe marginalizacije i bezdušne eliminacije većine takozvanih Đinđićevih ljudi, baš kao i stranačkih veterana, a potom, nezaslužene promocije stranačkih drugopozivaca, ili sebi bliskih likova minimalnih političkih veština, preko samoubilačkih poteza kroz oksimoronske doktrine („I Kosovo i Evropska unija“, na primer), pa do sramotne personalizacije i personifikacije cele DS isključivo u slavu sopstvenog lika i dela, što je posebno bilo kobno u, može biti, najgore smišljenoj i diletantski vođenoj predizbornoj kampanji. Sledio je veliki izborni poraz. Odmah i drugi unutarstranački i žestoka lavina (samo)srozavanja je nezadrživo krenula ka podnožju moći i ugleda.

Izvinjenja! Tu posebno mesto moraju imati ona – ali baš ravno iz srca – novinarima koji su trpeli zbog neprofesionalnog i arogantnog ponašanja upravo od ljudi iz bliskog Tadićevog okruženja, kojima odnos prema javnosti, a medijima posebno, beše u opisu poslova.

U drugom koraku bi bilo neophodno da bivši svemoćnik, sada u novim okolnostima, učini neko dobro i korisno delo. Da osmisli neočekivanu akciju i da je izvede – po mogućstvu – sam i time nedvosmisleno poruči celoj Srbiji da je shvatio sve svoje greške i promašaje i da želi da mu se nastavak karijere – samim tim i stranke kojom će nanovo rukovoditi – odvijati u sasvim novom smeru i sa drugačijim atributima.

Može li Boris Tadić sa tim dvokorakom – da završim u basketaškom stilu – da stigne do efektnog zakucavanja? Mislim da može. Hoće li on to učiniti? Dabome da neće.

Booole (kako kažu u Rumi) njega briga za laprdanje nekog novinara, pored onolikih sveznajućih genijalaca oko njega…