Makar dvosedmično izbivanje iz trivijalnog domaćeg svakodnevlja i njegovog medijskog, prvenstveno televizijskog odraza, može biti korisno. Za mentalni oporavak recimo vrlo dobrodošlo.
U ponudi od šezdeset televizijskih kanala, pripremljenih u desetak zemalja sa četiri kontinenta, za tih četrnaest dana i noći, ako izuzmem da je u jednoj rubrici o vremenu u Evropi spomenut Aleksinac, (zapravo podatak o začuđujućih 410 santimetara kiše po kvadratnom metru, koja je zalila tu varoš) i vest da će se voljom žreba, Đoković i Nadal (možda?) sresti već u polufinalu teniskog turnira u Parizu, ni reči o Srbijici i njenim temama i dilemama.
Ni glasića recimo o Vučićevom usiljenom maršu u upokoravanju medija, Dačićevim putešestvijama i mudrovanjima na istim, Nikolićevim odlikovanjima svesrpskih ljubimaca, Kusturičinim rodoljubivim traktatima, Vulinovom „kambeku“ na radost ostatka Srbalja na severu Kosmetu… Ništa! Nula!
Svet je tih dana, sudeći po broju priloga i minuta trajanja istih, u informativnim segmentima pomenute ponude, brinuo o posledicama razornog tornada u Oklahomi, brojao žrtve nakon bombaških akcija u Iraku, zgražavao se nad bratoubilačkim krvoprolićem u Siriji, saznavao razloge za bezdušno ubistvo vojnika na londonskom trotoaru… Uživao u prizorima sa crvenog tepiha ispred čuvene Kroazete, sinonima filmske smotre u Kanu, ili posmatrao nemačku navijačku invaziju na britansku prestonicu, povodom završne utakmice evropskog klupskog nadmetanja u fudbalu…
Znam, mnogi će čitaoci zahvaliti nebesima što više nismo u globalnim vestima dana. Razumem i takav stav. Kako god bilo i jeste, o nečem drugom bih još tim povodom.
Nije reč o presedanu, štaviše, ali rekao bih da sam više i češće nego ikada ranije, uočio televizijske priloge, uključujući i one ljuto ekskluzivne, koje su snimili amateri. Kamericama na svojim raznoraznim „gedžetima“. Ovoga puta to je bilo posebno naglašeno kada je reč o masovnim tragedijama u Siriji i Oklahomi. Ubistvo vojnika u Londonu je, ipak, po svojoj šokantnosti, priča za sebe Naime, jedan od dvojice ubica, sa rukama – ali bukvalno! – krvavim do lakata, sa nožem i satarom u šakama, nakon masakra, hladno je prešao ulicu i u kameru telefona, tu zateknutog građanina, ispričao razloge za svoje bezumlje. Snimatelj-amater, koji je krenuo na intervju za posao, snimio je ispovest ubice do kraja, sa punom zanatskom odgovornošću, kao da je profesionalac, iskusni veteran, koji, eto tog podneva, snima izjavu domaćice, zabrinute zbog novog poskupljena povrća u lokalnom marketu. Naravski, taj snimak je uskoro protutnjao našom planetom. Nema, valjda, televizijske stanice koja ga nije objavila…
Da li je to snažna ilustracija vrlo skore televizijske budućnosti? Bar one informativne? Hoće li, globalno i lokalno, autorski zaštićen, tematski razvrstan, dobro plaćen, tehnološki razvijeniji oblik nekakvog „jutjubovskog“ kačenja hiljade i hiljada raznih snimaka, urađenih od snimatelja, obavezno amatera – koji su se u pravom trenutku našli na pravom mestu – direktno uticati na uređivačku politiku emitera?
Hoće li ponuda izvanrednog materijala – i u Srbiji! – ugroziti moć raznih kabinetuša i pijaruša, koje zarad zadovoljstva svog neprikosnovenog šefa, maltretiraju, na takve presinge, neotporne podrepaške urednike?
Ili će u Srbiji – i dalje, i opet – u inat svetu, svi televizijski programi ličiti jedni drugima, kao jaje jajetu? Zapravo (s)ličiti isključivo glavnom junaku naših dana. Onom aktuelnom. Miloševiću, Tadiću, Vučiću…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
