Tetkin lek

Da li je ili nije vlada uradila mnogo za svojih prvih sto dana, da li je ili nije Dačić mudro razgovarao sa Eštonovom i Klintonovom, da li je ili nije tajkunčina Mišković jači od države, da li je ili nije sam državni vrh, Nikolić i Vučić konkretno, prisluškivan od otuđenih policijskih struktura, da li je ili nije Tadić poražen i pre borbe od Đilasa u unutarstranačkom krbanju, da li je ili nije… Jeste, nije, da, ne, svakako, nikako…

– Samo tetki da odnesem lek – rekao bi u filmu Balkan ekspres fenomenalni Čvoka Todorović.

Nekako istovremeno, desetak sati pre ili kasnije, događala se neka druga Srbija. Bolja, delotvornija, znači uspešnija, mlađa, lepša… Znana i poštovana diljem ove naše Kugle. Mislim, naravski, na tenisere i teniserke. Devojke su u Pragu igrale finale Fed kupa, i tamo su, i pored poraza od Čehinja, ozvaničile status druge najjače svetske reprezentacije. Đoković se spremao da nanovo zasedne na teniski tron i na njemu ostane bar još četvrt godine, a usput da sa Tipsarevićem čini dvojac iz nacije koja će jedina imati dva tenisera među najboljih osam na završnom turniru sezone u Londonu. Sve to u zemlji koja tako malo ulaže u vrhunski sport.

To, ipak, nisu bile dovoljno zanimljive vesti za specijalni tretman, u ogromnoj većini ovdašnjih medija. Pre mesec dana, na ovom istom mestu, najavljujući taj istorijski duel u češkoj metropoli, apelovao sam na kolege, makar na one retke koje tako doživljavam, da se manu trivijalnosti u našoj ekipi i da pruže svu pažnju i podršku našim heroinama.

Sve je to, dabome, izostalo. Kada su se Ivanovićeva, Jankovićeva, Jovanovska i Krunićeva, isfrustrirane s razlogom, plačnih očiju, beskrajno nesrećne što su poražene od, u ovom času, boljih i spremnijih rivalki, požalile i na svoj neprimereni status u srpskim medijima, dobile su odgovor u posprdnim, ciničnim i bezobraznim komentarima od novinarskih (ne medicinskih!) idiota, totalnih neznalica, od likova čije su fotografije po kvadratnim santimetrima jednake veličini polupismenih splačina koje u svojim(?) novinama potpisuju. Šta oni znaju o sportu? O tenisu? O činjenici da si ti ljudi sa kojima se oni sprdaju, u nečemu važnom i cenjenom, bili ili jesu, prvi ili drugi na svetu?

Još gori su oni anonimusi, nikada i ničim dokazani i realizovani u svojim bednim životima, zavučeni u rupe sopstvenog beznačaja, koji zloupotrebljavaju mnogobojne sajtove, blogove i društvene mreže ne bi li bljuvali pogan inferiornosti po osobama kojima, u stotinu svojih eventualnih reinkarnacija – od amebe do kišne gliste – neće biti dostojni ni đonove od patika da im poljube. Svaki poraz Ane i Jelene, Janka, pa i Novaka u poslednje vreme, prilika su za (ne)pismena iživljavanja tih stanovnika internetskih pacovskih kanala. Odvratno!