Topova ispoved

Taj televizijski format sam – kao uostalom i sve slične, od prvog gledanja, pa do isključivo informativne provere tih izdanja u raznim zemljama – shvatao i prihvatao kao promenadu dobrovoljnog blamiranja, glupiranja i raznim motivima izazvanog (samo)ponižavanja.

Ovoga puta sam – za mene vrlo neočekivano – ostajao duže uz televizor kada je taj program emitovan.

Zanimalo me je ponašanje nekoliko ljudi od imena i karijera, u toj gunguli svakojakog prostačenja i primitivizma, ali i okvira za raznorazna emocionalna i mentalna prskanja i pucanja. Tu, naravski, prvenstveno mislim na Dragutina Topića Topa. (Najmlađeg – ikada! – evropskog prvaka u skoku uvis, šestostrukog olimpijskog učesnika, atletičara sa kojim bi se – ali za sva vremena – ponosile i mnooogo jače i veće sportske nacije.) Zatim na Maju Volk. (Profesorku na Beogradskom univerzitetu, multitalentovanu i na mnogim poljima realizovanu intelektualku.) Ali, i na Vesnu Jugović. (Nekadašnju ratnu reporterku RTS, sada u drugim estradno-modnim vodama.)

Ne bih na ovom mestu iznosio impresije o narečenoj trojki. Naročito ne one iz domena (ne)prijatnih iznenađenja. Svako je, uostalom, vajar sopstvenog života.

Hoću, međutim, da prepričam utisak, toliko snažan da je – makar kada sam ja u pitanju – potisnuo u drugi plan sve one lave izbljuvane verbalne pogani i učinjenih pizdarluka.

Naime, Dragutin Topić je u takozvanoj ispovedaonici, uplakan kao malo dete, evocirao uspomene na svog lane preminulog trenera, koji mu je bio, kako reče, i drugi otac, najbolji prijatelj i kum. Bila bi to samo još jedna – ko zna koja po redu – situacija, u kojoj su raspekmeženi ukućani, manje spontano, a više smišljeno, besramno kidisali na emocije, što će reći i glasove naivnih gledalaca, da nekadašnji šampion nije efektno i poučno poentirao. Naime, letos na londonskoj Olimpijadi, još u kvalifikacijama, Topić se setio svoga učitelja kojeg, prvi put na jednom važnom takmičenju, nije bilo u publici, na očekivanom mestu. I potpuno se raspao. Emocionalno i fizički, do te mere da nije preskočio ni početnu visinu, što mu se nije desilo još od najranijih takmičarskih dana.

Sutradan se vratio u Beograd i pritom svedočio sopstvenom medijskom linču. Nesumnjivi rezultatski neuspeh je bio razlog za raznorazne novinarske konstatacije i optužbe. Od Topićevih godina (tada 41) preko zanimanja ko ga i dalje gura na najveća takmičenja, pa do brižnih pitanja kako se (nenamenski) troši novac građana Srbije. Sve što je ovaj sportski heroj učinio u četvrt veka dugoj i blistavoj karijeri, namah je bačeno u Savu i Dunav, a da se pritom niko od vajnih novinarskih imena nije zapitao šta se uistinu dogodilo sa našom atletskom legendom. Ili da je upriličio razgovor sa njim i saznao šta mu se slučilo toga dana naočigled najšire svetske sportske javnosti.

Priznajem da sam takođe, tih olimpijskih londonskih dana, neprijatno iznenađen Topićevim fijaskom, a bez dodatnih i neophodnih informacija, razmišljao na sličan način kao ovi, šatro, novinarski eksperti. Ali!

Na sreću i veliko zadovoljstvo, eto čuh konačno pravu verziju.

Od Velikog brata, za mene makar, puna kapa!