Tragač

Oba podignuta palca za dvodelni (205 minuta) „Sonijev“ dokumentarac reditelja Toma Zimnija i scenariste Alena Lajta „Elvis Presli: Tragač“. (OK, Prisli! Čudna je navika, ovde ko zna još kada zapaćena, da neke svetski poznate toponime ili imena vrlo znamenitih ljudi, izgovaramo na način da nam sagovornici, bilo gde u svetu, iz prve ne shvate, o čemu ili kome je reč. Zato do kraja teksta ni Presli, ni Prisli već samo – Elvis.)

Film – kroz prisećanja samog Elvisa zabeležena uglavnom na magnetofonskim trakama, potom njegove supruge Prisile, menadžera Pukovnika Parkera, prijatelja iz mladosti, saradnika, producenata, muzičara, novinara… ali i kroz komentare Brusa Springstina i Toma Petija, na uzbudljiv način prati životnu priču i fenomenalnu karijeru, po mnogima, najvećeg zabavljača – nedodirljive zvezde i neuporedivog sa bilo kim u svojim dosezima – u istoriji šou biznisa.

Fabula je „pokrivena“ sa efektnim filmskim zapisima, uglavnom sa koncerata, ali i dvestotinak ekskluzivnih fotografija iz privatnih arhiva, prvi put pred očima svetske javnosti.

Dakle, iz rodnog Tupola u Misisipiju i apsolutnog siromaštva, trinaestogodišnjak stiže u Memfis, Tenesi, uticajni muzički centar pedesetih godina minulog veka i tu počinje veliko traganje talentovanog derana po okolini, ali i po sebi. Sve je upijao i ono što mu se dopadalo primenjivao. Priča potom prati Elvisovo edukovanja u muzičkoj školi, beskrajno slušanje različitih žanrova, „crne“ i „bele“ muzike, od gospela i bluza, do kantrija i popa, operskih veličina, pre svega Italijana, pa do velikih idola poput Frenka Sinatre i Dina Martina.

Ono što je pronalazio zanimljivo na ulicama Memfisa, gest, mimiku, komad garderobe kod prolaznika ili stil u sviranju, pevanju, ponašanju na sceni kod muzičara u nekom klubu, transponovao je, menjao, prilagođavao svojim kriterijumima i predstavljao kao novog sebe u svakom smislu, posebno onoga što će, za koju godinu, biti rokenrol.

Kada je u maloj, nezavisnoj produkciji „San“ Sema Filipsa snimio prvu ploču sa „Dets Ol Rajt, Mama“ i „Blu mun Of Kentaki“, sve se drastično promenilo u njegovom životu.

Beskrajno posvećen majci, pristojni, učtivi, bogobojažljivi mladić, na sceni bi postajao demon: izrazito naočit, sa nauljenom crnom „krestom“ preko čela, „polomljen“ u kolenima, zamamno je njihao bokovima, vrteo gitaru u ludom ritmu oko ramena i struka, sa stalkom za mikrofon koji je vukao po bini… sve prepuno lascivnosti i neskrivenog seksepila.

Uz ciku, vrisku, uzdahe i masovno odobravanje publike. Zvezda je, odista, bila rođena.

Osvojio je munjevitom brzinom, praktično bez otpora, sve najpopularnije medijske teritorije onog vremena: gramofonske ploče, radijske emisije, filmsko platno i televiziju. 784 snimljene kompozicije, 1.684 koncerta, 31 film i ko zna koliko televizijskih pojavljivanja i intervjua. Sve to uz ogroman novac.

I mnogo pilula: za spavanje, za buđenje, za radost, za tugu… To ga je ubilo. Metaforički i bukvalno. Napustio je (ovaj) svet u 43. godini.

Pogledajte film…