Medij je poruka – makluanovska je mantra još od sredine minulog veka. Ivica Dačić, srpski premijer, ministar unutrašnjih dela i prvi čovek ovdašnjih socijalista, upoznao se sa njom, siguran sam, još na fakultetu. I koristi se istom, maksimalno.
Bez glasnogovornika, bez vidljive asistencije stručnjaka za odnose sa javnošću, marketinških magova, spin doktora… Uvek sam pred kamerama i mikrofonima. Saradnici, partijske kolege, sagovornici za datu temu, ako i jesu oko njega, puki su dekor. Da televizijski kadar ili novinska fotografija bude slikovitiji. Ilustrativniji, u smislu ključne poruke.
Naravski, kao svaki sam-svoj-majstor, često u toj praksi, (po)greši. Gledam ga pre nekoliko dana kako pred novinarima komentariše uzroke i posledice žestokih požara po Srbiji. Normalno, to mu je u opisu i premijerskih i ministarskih poslova. Oko njega saradnici. Iza njega komandir žandarmerije. Televizijski kadar (deo filma snimljenog kamerom, po Ivanu Klajnu) je, takođe, poruka.
Onda novinari iskoriste situaciju i zavrte nove teme. Pređu na pitanja za Dačića, ali kao šefa SPS. O prekomponovanju vlasti u nekim gradovima i opštinama, konkretno. Političar odgovara onako kako razmišlja predsednik stranke. U kadru i dalje narečeni žandarm. Opet poruka? Još kako!
Na poslednjim izborima glasala je tek polovina upisanih birača. Polovina od tih izašlih na birališta je dala glas strankama koje stoje iza aktuelne vlade. Dakle, jedva četvrtina od ukupnog broja stanovnika sa pravom glasa. Ona ogromna većina, tri četvrtine znači, koji nisu glasali za te opcije, teško da će poželeti da vide najistaknutije predstavnike policije, žandarmerije, vatrogasaca i sličnih svenarodnih službi, u neposrednom okruženju političara, dok isti govori isključivo o svojim, ili stavovima partije, kojoj je na čelu. Aksiom u demokratiji, zar ne?
Znam da i premijer i ministar i političar Dačić to – zna. Samo jednim korakom levo ili desno, tek da promeni mesto, nekolikim rečima kojima bi se zahvalio saradnicima na prisustvu, ili molbom novinarima da pitanja koja nisu strogo u vezi sa temom odlože za neku drugu priliku, i sve bi bilo rešeno. Ne! Takve prilike se ovde retko propuštaju, niti se odlažu.
Šta nam poručuje drugi kadar (iliti činovnik nadleštva, kako je tu reč francuskog porekla, još pre osamdeset godina, preveo i srpskom jeziku primenio, čuveni Milan Vujaklija) u liku Žarka Obradovića, ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. E, taj je kadar na početku svog drugog ministarskog mandata (nakon četiri godine i malo kusur!) poručio rukovodstvu nacionalnog javnog servisa da je vrlo nezadovoljan prostorom koje RTS posvećuje obrazovanju. I još je rekao da, ako već ne postoje novci za nove produkcije, treba emitovati stare serije poput Opstanka ili neke koje je davno smislio Timoti Bajford. Reprize! Gde ga nađe! Kakav kompliment direktoru Tijaniću i njegovima za dosadašnje delanje.
Da, da, kadar je poruka. I kada je partijski…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
