Trgovina uticajem

U dubokoj senci hapšenja zagrebačkog gradonačelnika Milana Bandića i još 17 njegovih bliskih saradnika i poslovnih partnera, ostali su novinarski uradci, uz ostale i oni nastali povodom nacionalne euforije izazvane zvezdanim ostvarenjima njihovih fudbalera, skijaša ili tenisera, oslobađajućom presudom generala Gotovine, ili oni uslovljeni nezapamćenim svenarodnim seirenjem zbog hapšenja bivšeg premijera Sanadera.

Jer, jedan je Bandić! Ovaj rođeni Hercegovac (1955) već četvrt veka uspešno pliva ključnim tokovima hrvatske politike, menjajući stilove, često, ne samo po obrtima na neočekivan i iznenađujući, već i vrlo problematičan način: od zapaljenog komuniste do smernog vernika, od odanog Jugoslovena do gorljivog Hrvata, od deklarisanog levičara do angažovanog desničara, od siromašnog studenta do prebogatog političara…

I stigao je tako do „drugog najmoćnijeg hrvatskog političara“ kako je sebi nesamokritično i odveć prepotentno tepao, ali je uspeo pritom, da taj, u početku makar, odraz samo u sopstvenom ogledalu, učini opšteprihvatljivom kolektivnom percepcijom.

Onda je tokom smiraja minulog vikenda „120 policajaca grada Zagreba“ u sveobuhvatnoj akciji znamenitog imena „Agram“ (staro ime hrvatske prestonice), čini se, prekinulo Bandićevu, za sve one oko njega i protiv njega, nesavladivu kombinaciju uspeha i uspona. Videćemo, uostalom, šta sledi.

Dva (autsajderska) zapažanja i dva komentara.

Prvo, neočekivano suzdržani komentari najvažnijih tamošnjih političkih figura. Predsednik države, premijer, vođe opozicije, parlamentarci, bivši i sadašnji saradnici… svi oni ili beže u izlizane frazetine, ili ćute, ili svoja konfuzna razmišljanja ubacuju u nekonkretne i opšte kontekste. Čudno? Ako se, međutim, zna koliko je Bandić – iz raznih uglova i smerova dugog političkog angažmana posmatrano – bio u (ne)posrednom kontaktu sa svima njima, koliko mnogo zna o svakome i svačemu na političkoj sceni, i koliko je, što je posebno bitno, premazan svim bojama, onda je uočena uzdržanost, u ovoj fazi procesa makar, potpuno razumljiva.

Drugo, uz razne, pre svega finansijske nepodopštine za koje optužuju Bandića, postoji i ona za takozvanu trgovinu uticajem.

Takvo krivično delo, za razliku od pravosuđa u zemljama Evropske unije, ne postoji u našem krivičnom zakonu. Možda i hoće, ukoliko krenemo ozbiljno ka Evropi. (Poglavlje 23, ako se ne varam.)

A zamislite da ono već postoji i da se po njemu ovde istražuje, tuži i sudi. Pa država bi nam – po dubini i po širini – bila ozbiljno osakaćena, bez hiljada onih koji bi odgovarali zato što su u vreme svoje funkcionalne moći i uticaja „nešto-za-nešto“ uspešno trampili.

Do god se tako nešto i ovde ne počne događati, ostaje nam da gledamo u komšijsko dvorište…