Trijumf knjige

Dana 22. novembra, onog od pre pola veka, Volter Kronkajt, tada nesumnjiva televizijska zvezda, u vanrednom izdanju vesti stanice Si-Bi-Es saopštio je Amerikancima, posredno i celom svetu, da je predsednik Džon Kenedi podlegao ranama nakon netom izvršenog atentata u Dalasu. Tog trenutka televizija je zadala smrtni udarac do tada neprikosnovenim novinama i narednih dana i sedmica, potom meseci i godina postala, za sva buduća vremena, najprisutniji medij u domovima širom svetskih meridijana. Samo tri meseca docnije, 9. februara 1964. na istoj televizijskoj stanici, Ed Saliven, takođe velika zvezda, ali šou-programa, u svojoj kultnoj subotnjoj emisiji je ugostio članove engleske rok grupe Bitls i postigao fenomenalnu gledanost (73 miliona duša) koja je (po)ostala rekordna za sva (televizijska) vremena. Ta dva podatka – uticaj i prisutnost – pa još međusobno ukršteni, definisali su potonje standarde za uspešnost medija. Broj prisutnih kamera na nekom događaju i količina televizijskih gledalaca istog (političkog skupa, sportskog nadmetanja ili kulturnog zbivanja, potpuno je svejedno), globalno ili lokalno, stvar je, opet, percepcije, uslovljavali su njegovu važnost, ugled i krajnji domet, što će reći i uspeh. Televizija je, svesno i namerno, tako i time, nezasito gutala svoje konkurente. Podjednako one iz Gutenbergove galaksije (knjige, novine, štampu uopšte) kao i svoje bliske rođake, pretke zapravo – film i radio.

Ljudi koji su u prvoj deceniji novog milenijuma stajali iza najnovijih medijskih izuma poput interneta ili mobilne telefonije, nisu ušli u otvoreni rat sa televizijom, već su joj se mudro, po starostavnom, a dobro oprobanom receptu, pridružili, otvorivši joj razne načine i mogućnosti da se u tim novotarijama ugodno i komotno baškari.

Znači li, onda, da sve ono što se ikada pojavilo na televizijskim ekranima eleminiše svaku nadgradnju ili drugačiji pogled? Da li prisustvo neke teme ili događaja na televiziji automatski znači da nijedan drugi medij, tada ili ikada, ne sme, na svoj način makar, time da se bavi? Ne, naravski!

Poslednji, ali vrlo ubedljiv primer je knjiga „Putevi nade“ Zorke Baković, koju sam, iako tek ovih dana izlazi iz štampe, iz određenih razloga pročitao još „u rinfuzi“. Bakovićeva je punokrvni televizijski stvaralac. Poznaje i razume, do svakog detalja, medij kojim se bavi.

Uz ostale svoje radne i životne preokupacije, ona se već dvestotinak sedmica, zanatski predano i bez ostatka, bavi ljudima koje je ratna nesreća razvejala po prostorima zemlje koje su (nekada) osećali i doživljavali kao svoju, a danas su, velika većina njih, pa gotovo po pravilu, daleko od svog zavičaja i rodne kuće.

Izbeglice! Ljudi čije sudbine čine zajednički imenitelj, a intimna tuga i jad svakog od njih znak su raspoznavanja.

Krajnje je neobično, gotovo raritetno, da je njena knjiga svojevrsno ušće u koje se ulila veoma uspešna, gledana, četiri godine duga, televizijska serija ‘’Putevi nade’’.

Bakovićeva je, dakle, ona retka pojava među televizijskim poslenicima, koja se usudila da učini neočekivano. Osmelila se da krene u kontra smeru! I to ne pukim prepisivanjem onoga što je snimljeno, montirano i emitovano, već posebnim manirom, suptilnom tehnikom povezujući dva vrlo različita medija. Televiziju je pripitomila, omekšala, nadgradila i ‘’teleportovala’’ u novo agregatno stanje, u staru dobru knjigu.

I tako, na svoj način, suprotstavljajući se smeru kazaljke na časovniku, ispisala pun krug.