TV razgovor

Neću u hor graktanja i ala i vrana. Hiljade i hiljade napaljenih i uspaljenih sma(t)rača – u (pre)cenjenim novinama i poslednjim žutarama, po društvenim mrežama i klozetskim zidovima, javno i tajno, imenom, prezimenom ili anonimno – imalo je potrebu da o Brankici, Vučiću i njihovoj debati iznesu mišljenje.

Ko zna zašto, tek u insistiranju na isključivo SVOM stavu, najekstremniji su bili – sudeći po, uglavnom, falš argumentima kojima su gorljivo baratali – teški autsajderi. Oni koji nametnutu im temu kapiraju poput znamenite Marice, u narodu poznate po razumevanju u krivine muškog ponosa.

Dakle, razgovor „jedan-na-jedan“, pred televizijskim kamerama i radijskim mikrofonima, vrlo je komplikovan novinarski rod. Podrazumeva snažnu interakciju sagovornika, njihovu detaljnu i preciznu pripremljenost za temu, apsolutno koncentraciju, bez sekunde opuštanja i „hvatanja vazduha“. Sve to uz nastojanje da se bude zanimljiv, originalan, sa što više novih, po mogućstvu, ekskluzivnih podataka i ilustracija. Valja biti ubedljiv u tvrdnjama, nepokolebljiv u odbrani svojih teza i stavova, ali i naglašeno tolerantan u neslaganju sa sagovornikom. I sve navedeno treba da bude tek preduslov za uspostavljanje svojevrsne hemije u studiju koja će, kao konačan efekat, proizvesti pozitivan utisak kod gledalaca ili slušalaca.

U televizijskom ili radijskom razgovoru – ovo je ključna odlika, zapravo razlikujuća od drugih, sličnih vrsta, poput novinskog intervjua – oba sagovornika, i pitač i pitani, potpuno su ravnopravni. Od njih se, podjednako i uporedno, očekuju mišljenja, stavovi, argumenti… Poruke, uostalom.

Tako tvrdi teorija, a, na pravim, profesionalnim stanicama, potvrđuje i najčešća praksa. E, to ne zna, avaj, ogromna većina ovih, koji po raznim studijima, „vode razgovore“. („Volovi se vode, vole“ – kazala bi predavno moja divna učiteljica Milana.)

Poludim kada se dijalog ubrza, zakuva, postane dodatno uzbudljiv, te i pitani ima potrebu da ponešto upita pitača, a novinar se uzvrpolji i neznalački pribegne alibiju kroz frazetinu „ja sam ovde da postavljam pitanja“, ili još bezveznije, „odgovoriću vam posle emisije“.

Pa tu si, nesrećo, da pitaš i da odgovaraš ako treba, jer o RAZGOVORU je reč. Zato si tu gde si, makar, štono bi kazale sremačke pustahije – „kaki si, ni za di si nisi!“

Ako ovog časa startujete televizor, na svakoj drugoj stanici neko sa nekim razgovara. Dabome, loše i dozlaboga nezanimljivo. Prostoprošireni odgovori na prosta pitanja.

Zašto tzv. novinari misle da je najlakše posaditi „viza vi preko puta“ sagovornika i otvoriti laprdaonicu? E, nije. Na prste jedne šake mogu nabrojati one koji drže do ključnih pravila kako se razgovara u studiju. I, kao po pravilu, to su novinari van televizija sa nacionalnom prohodnošću. Takvim skidam kapu, uz sve poštovanje za profesionalni trud.

Posle svega napisanog, valjda je jasna konstatacija iz prve rečenice ovog teksta? Da, to je, ipak, bio televizijski razgovor! Tačka!