U društvu sa najboljim drugom

Dakle, što je temperatura nesnošljivije visoka, meni više prija dodatno „zagrevanje’’ sa zanimljivom knjigom. Televizijom se „hladim’’ onoliko koliko elementarno informisanje zahteva. Plus, strogo preporučene, a još neodgledane svetske serije – i to u komadu! – koje mi na diskove „narežu’’ moji prijatelji Cile i Bole. (Ali, to je već sasvim drugi, plemenitiji ugođaj, i ne svrstavam ga u one klasične televizijske.)

Knjiga je, uostalom – kako su nas davno podučavale učiteljice, nekako baš u Makluanovo vreme – naš najbolji drug. Posle onih, kao obaveznih, „mast rid’’ (koje me, iz raznih razloga, najčešće razočaraju) na red stignu pripadnici omiljenog mi roda ili žanra – (auto)biografski rukopisi. Ta autentična svedočanstva ljudi do čijih dela, ali i sudbina veoma držim, pomažu mi da još bolje spoznam i rastumačim sopstveno bitisanje. Govorim o kontekstu. Sve više sam, naime, uveren da su naši životi, i sve ono što ih čini lepim ili ružnim, posledica – konteksta. Okvira, u kojem sve dobija pravi smisao ili značaj.

Za ljubitelje takve literature slede preporuke, krajnje subjektivne, dabome: prvo, dvotomni životni „retrovizor’’ glumačke legende Bekima Fehmijua. Čudesno!

Ako vas zanima šta se dešava(lo) u svetu rokenrola, ali surovo realno do razgolićenosti, bez anestezije, sa puno rezova na živo, eto ispovesti Kita Ričardsa („Roling Stouns’’), Erika Kleptona („Jardbrds’’, „Krim’’, „Blajnd Fejt’’…) i Miše Aleksića („Riblja čorba’’)

Sport? Open, iznenađujuće uzbudljiv životopis Andrea Agasija, jednog od najvećih tenisera svih vremena, ali i čoveka čiji bi neki potezi i odluke, zbog potpune neočekivanosti, mogli da budu inspiracija za odlične filmove. Knjiga, koliko znam, u nas nije prevedena. Šteta!

Kada sam u prilici da biram, sportske priče i njihovi pripovedači su moj prioritet. Možda i zato što njih, generalno gledajući, a kod nas posebno, najmanje ima. Stoga od srca preporučujem knjige mojih višedecenijskih prijatelja i kolega. I sugrađana, naravski.

Mislim na Vladu Todorovića i njegovu zbirku sećanja na Karčiku Seleša, neobično nadarenog čoveka koji je uz ostale svoje talente imao i onaj da u sićušnoj devojčici od svoje ćerke Monike prepozna, pa po mnogima, najbolju svetsku teniserku.

Mislim, takođe, na Mišu Gavrilovića i njegovu izvanrednu monografiju o Vujadinu Boškovu, najvećem igračko-trenerskom imenu koje je fudbal u nas iznedrio. Svaka čast, drugari!

I za kraj, makar nije (auto)biografska knjiga, predlažem kolaž kolumni Gorčina Stojanovića, poznatog reditelja, scenografa… ne, napisaću sa razlogom i ponosom – mog kolege, jednog od najboljih stilista koji su o fudbalu ovde ikada pisali.

Baš kako i glasi naslov knjige „Pasivni ofsajd’’, što će kazati „dozvoljeno u zabranjenom’’, Gorčinova razmišljanja su podsticajna, čak kada se sa njima – kao recimo ja, ponekad, ali zato duboko – ne slažete. Obožavam da se zbog fudbala (u sebi) prepirem sa Gorčinom, a da on to i ne zna… Oba palca gore!