U prvom licu

Doživljenog i domaštanog. Jer, tvrde mnogi, nema varljivije i prevrtljivije kategorije od ljudskog sećanja. Kopanje po njemu više je emocija nego istorija. Utisak pritom pobeđuje podatak.

Dobre autobiografije, cenim, odveć su lične, beskompromisne, pomalo gorde. Često su razgolićeni obračun autora sa svojim (dotadašnjim) životom. I, sa svima onima koji su ga – taj život – žestoko začinjavali. Lepo ili ružno, prijatno, gorko… potpuno je svejedno, ako je snažno u svojoj uverljivosti.

Pisane su, dabome, u prvom licu i tako autori – bez alibi zagrada i ograda – (pre)uzimaju potpunu odgovornost za svako ispisano slovo. Interpunkcijski znak, štaviše. Ocena o uverljivosti ispričanog, isključivo je na čitaocu.

Na vest da je pre nekoliko sedmica preminuo doktor Đorđe Jakovljević, nanovo sam pročitao njegova životna (samo)preslišavanja, sabrana u „Vrtloge života“ (Samizdat, 2007)

Kakav je to život bio! Za tuđih devet. Koliko poznajete ljudi koji su podjednako uspešno, mladalački zaluđeno, gradili autoputeve, govorili kolegama na najprestižnijim medicinskim kongresima, ministrovali u raznim jugoslovenskim vladama, ambasadorski stolovali u egzotičnim metropolama… a kao republički ministar zdravlja, rukovodili timovima hrabrih medicinara u savlađivanju epidemije Velikih boginja? Odista, ličnost čiji život valja upoznati.

Pročitao sam, takođe, brzo i sa neskrivenom znatiželjom, „Sećanja jednog diplomate“ (Prometej, 2020), životnu i karijernu priču Danila Milića. Ceo radni vek proveden na važnim i odgovornim mestima gde je funkcionisala naša diplomatija, ubedljiv je okvir za svedočenje o jedinstvenosti tog zanata. Što diplomatija – kada je u glavama edukovanih i rukama sposobnih – uistinu, jeste. Kao dugogodišnji (in)direktni pratilac onoga što je smišljeno i realizovano u zdanju tog Ministarstva, u beogradskoj ulici Kneza Miloša, tvrdim da – poslednjih tridesetak godina – nažalost, često nije tako (bilo). Gospodin Milić diplomata za ugled, jeste bio!

Stigla su mi ovih meseci u „rinfuzi“ (auto)biografski romani Biljane Vilimon i Ivana Mrđena, dragih kolega i još dražih prijatelja. Biljana beži od „deža vi“ parafraze „ljubavi u doba…“ u eksplozivnu emocijalnu priču kroz sećanja na Veliku Ljubav. U danima korone, dabome.

U „Nismo na istom brodu“, Vilimon – visprena, brza, duhovita (samo)ironična kakva jeste, ali tanana u osećanjima – piše za sve one koj su (makar jednom u životu) voleli. Bez ostatka. Bez kalkulacija. Te ljubavi su svevremene. Sjajno štivo!

Mrđen je sastavio sagu „Srećna Nova godina“, izvadivši je, brižno, i iz tuđih svedočenja i pretočio je u ličnu i porodičnu priču. Banat, mesto šire radnje – kroz koji su vekovima tutnjala kopita osvajačkih konjica svetski moćnih careva, kraljeva, sultana, dolazile i odlazile razne vlasti… do ove današnje – navek je isti. Nepomerljiv! Sa – kao olovo teškom, a poput pomrčine crnom – zemljom, na kojoj sve nezaustavljivo raste i buja. Uključujući i vesele i tužne ljudske i kolektivne sudbine.

Verujem da će i Biljin i Ivanov rukopis što pre naći valjanog izdavača, a ja, nanovo, uživati u njihovim prelepim mislima i rečenicama, tada smeštenim, među korice knjiga.