Upotreba margarina

Okružen gomilom jesmena, ketmena i sličnih pojavnih oblika, naročito onih iz reda medijskih klimoglavaca, pi(j)arovski je definisan do nestvarnog.

Sveprisutan poput gripe, od univerzitetskih aula, briselskih salona, svečanih stadionskih i dvoranskih loža, sa čašom šampanjca u ruci, navijačkim šalom ili sa Dodikom oko vrata, raspevaniji od pevaljki na seljačkim svadbama, do učestalih poseta opskurnim krčmama, naročito jednoj zemunskoj…

Lep kao upisan – po mišljenju za komplimente zadužene mu okoline, zgodan poput holivudske zvezde Klunija, naš „mister prezident“, u stopu je praćen od – uz male izuzetke, tek da se pravilo potvrdi – vaskolike podrepaške žurnalističke bratije.

E, takav je BoTa bio inspiracija nekom uncutu da smisli dosetku kako se prvi građanin naše Srbijice „u sve meša“. Direktno se, taj šaljivdžija, naslonio na aktuelni televizijski slogan za margarin, izvesnog proizvođača.

Ovu su prepričane ili prepisane rečenice iz tekstova o tadašnjem prvom čoveku naše države koje sam onomad objavljivao u cenjenom, slobodnom i, mišljah, nezavisnom nedeljniku. Dok me jednog jutra, u ime glodura, nisu obavestili da je našoj višegodišnjoj saradnji, došao kraj. Šatro, „marketinško preobličavanje lista“, obraćanje „mlađoj publici“… blablabla. Od insajdera u redakciji saznao da ništa od spomenutog nije imalo veza sa mozgom, već direktna naredba ljudi iz Tadićevog kabineta, nezadovoljnih mojim pisanjem o njihovom gazdi.

I nisam bio jedini. Mnogi kritičari vlasti i njegove personifikacije su ostali bez već dogovorenih i ugovorenih poslova u medijima. Predlagao sam tim kolegama, dabome vrlo cinično, da osnujemo Društvo „mrtvih“ kolumnista.

Vreme prošlo? Ne za moju malenkost, jer – očigledno – i danas pišem, još manje za „margarinsko“ ponašanje oko vrha domaće politike. Junak naših dana, ljubljeni i slavljeni je, naravski, Aleksandar Vučić. Sveprisutan, o svemu i svakom obavešten, vazda spreman na akciju. Od obilazaka parohija – ime svake varošice, svakog seoceta zna, svakog domaćina po imenu oslovljava – sklapanja kolosalnih državnih ugovora, putovanja po svetskim metropolama, razgovora sa belosvetskim državnicima, (neverovatne „memorije pamćenja“ za količinu rukovanja, sati provedenih u divanima, broja zajedničkog fotografisanja), pa presecanja vrpci svih mogućih novootvorenih fabrika i pogona, polaganja temeljnog kamenja, otvaranja autoputeva, kadrovanja gde god ima potrebe, uključujući i ona u u sportskim klubovima i savezima…

Kao da mu radni dan traje 28 sati, a da mu sedmica ima osam dana. U sve se meša, o svemu i svakom odlučuje!

Ti njegovi angažmani i aranžmani (o)gledaju se i u medijima. Neizdrživo prečesto. S onu stranu dobrog ukusa i elementarne pristojnosti. Lepo vaspitanom čoveku se okrene utroba kada ga (opet!) vidi na TV ekranu, ili na stranicama dresirane štampe.

E, sad: mnogi od uredničko-novinarskih veselnika koji su bezrezervno klanjali Borisu Tadiću, to minulih godina i dalje čine, ali slaveći novi Predmet Obožavanja. Već osmu godinu tako. Vežbali su dok je Vučić bio PPV vlade, dodavali oktavu više pokušavajući da ubodu najviše „ce“ udvarajući mu se kao premijeru, i konačno kada se AV uselio u zdanje na Andrića vencu, „kolonoskopija“ je obavljena. Nema dublje. Mislim na nemoralne nakaze, opskurne prebegulje i apologete, mislim i na one koji su žarili i palili, ogovarali i smenjivali vrlo uspešno, sve „neprilagođene“, dok su sedeli u Tadićevom krilu i kreirali tadašnju medijsku sliku.

Da li to znači da su svi političari na vlasti i ljudi oko njih bili i jesu jednako loši? Ne, to znači da su neki od njih jednako – gori!