Usiljeni medijski marš

Zajapureni trkači, znani i neznani, zvani i nezvani, koristite svaki milimetar prostora u novinama, svaki bogovetni sekund na radiju, a naročito, na televiziji, ne bi li se narodu, željnom i preželjnom – možeš misliti !- njihovih sma(t)ranja, ukazali. U punoj aroganciji. U prostakluku. U samohvali do razmetljivosti.

I svi su u ponavljanju, do bola, tih medijskih igrokaza – ISTI! Svejedno da li otvaraju mostove, auto-puteve, đačke kompjutere, pešačke prelaze, semafore…ili se vozaju u gradskom prevozu, dočekuju sportiste, šalju telegrame ili otvaraju koverte.

Posebno, u takvim rabotama, prezirem one u šlemovima. U radnim mantilima. U majicama sa sirotim, malim krokodilima, iskežečenih i izmenjenih oblika, zbog gabarita grudi ponosnih nosilaca istih. I majica i reptila.

Koga foliraju sa lopatama u rukama? Raspao sam se od smeha, tu pre neki dan, kada sam na televiziji ugledao vojvođanskog moćnika, ufalčlovanog u mrežu za kosu i plastiku oko tela, poput fetusa, kako obilazi nekakvu fabriku hrane. Ili, oni veselnici u preizbornim obilascima radnih postrojenja, uz obavezno insistiranje na pluskvamperfektu sopstvenog političkog lika i značaja, odeveni u crvene(!) radne mantile. Kao sve je po strogom „peesu“, a pored njih šipči dežurna kabinetuša, sa ogromnim tefterom u rukama, u akciji zapisivanja svega bitnog, toga jutra, verovatno, posebno namontirana – „za televiziju“. Zar oni, odista, veruju da smo mi gomila morončina?

Jedan od tih komičnih političara, sklon inače, jačim izražajnim sredstvima -verbalnim, a kada treba i nožnim!- cinkari znamenitiju facu, zapravo šampiona među tim istim, kako ima lični šlem, boje plave, za slikanje u prigodnim obilascima važnih radnih pobeda ili prilikom gromopucateljnih najava onih budućih.

I onda se taj lik i oni svitaši oko njega slikaju u „hateze“ izdanju a, istovremeno, oko njih šparta mnogobrojno obezbeđenje, šifonjerčine kratke kose i širokih ramena (od načitanosti, valjda?) plus pijaruše ili slična sorta zgubidanovića u svojim civilnim „oblekama“. Ma, pišuija živa.

Iz dana u dan – iz emisije u emisiju, sa novinske naslovnice na naslovnicu – baš tako. E, meni je to alarm. Takvi, u maršu kroz medije, su mi upozorenje na žešću opasnost.

Znam šta mi je za Đurđevdana (ne)činiti!