Ko nije bio u prilici da pogleda (u selekciji prošlogodišnjeg Festa recimo, ili na nekoj internetskoj ponudi) nagradom Emi zasluženo ovenčani američki dokumentarac „Trg Tahrir“, preporučujem mu toplo da ovo nesvakidašnje ostvarenje potraži u ponuđenim repriznim terminima na kanalu HBO, inače matičnoj produkcijskoj kući.
Jon Alpert i Metju O’Nil kamerom su ovekovečili 18 dana i noći krvavih – sa premnogo žrtava, čak 846 poginulih – događanja, tokom januara i februara 2011, na najpoznatijem kairskom trgu, sinonimu za svenarodni bunt, u kojem je srušena tridesetogodišnja vladavina egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka.
Pomenuti autorski dvojac, ovo ću posebno da naglasim, nije poput mnogih svojih kolega, upao u zamku preteranog teoretisanja ili opterećujućeg zalaženja duboko u istorijske i socijalne kontekste, lišavajući se – u filmu, makar – ličnih utisaka i didaskaličnih tumačenja, već je poput iskusnih televizijskih reportera dozvolio kameri da nepristrasno svedoči. Ali se zato, vrlo inteligentno, odlučio da u krucijalnim trenucima filma plasira detalje koji ubitačno precizno omeđuju prostor i vreme.
Film se otvara snimcima sa mobilnih telefona koje su, očito zabave radi, sačinili čuvari i istražitelji u Mubarakovim zatvorima, a na kojima se vide stravične bestijalnosti prema zatvorenicima, da bi, koji sekund docnije, odjeknuo podatak da 40 odsto od devedesetomilionske egipatske populacije za svoje dnevne potrebe ima manje od dva dolara! Ili, kada kažete da je jedan čovek vladao zemljom koja se prostire na dva kontinenta pune tri decenije, to jeste činjenica koji tera na razmišljanje, ali ako je obogatite ilustracijama njegovih susreta sa čak pet američkih predsednika, sve dobija dimenziju više. Budući da je zbog tada postojećeg zakona bilo zabranjeno javno okupljanje više od pet osoba (sem na fudbalskim utakmicama) organizatori prvog protesta na Trgu Tahrir poslužili su se za pozive na demonstracije protiv Mubarakovog režima elektronskim društvenim mrežama, a autori filma su to ilustrovali sa samo dva snimka pozivara: jednog kairskog japija i zabrađene mlade devojke. Jasno je onda zašto su se – uz žestoko opiranje režima, i svakodnevne žrtve – iz sata u sat, sve masovnije i masovnije, okupljali pripadnici svih godišta, raznih socijalnih grupa, pola i verskih nazora…
Do punog miliona, tako! Dok se diktator nije povukao. A onda su emocije eksplodirale do sveopšte euforije. Kolektivne histerije, zapravo.
Na ovom mestu je prilika da napomenem da film ima i podnaslov: „18 dana nedovršene revolucije“. Kakav predosećaj autora u vezi s neposrednom egipatskom budućnošću!
Naime, u poslednjim kadrovima jedan od demonstranata kaže u kameru da je veliki posao završen, ali ako bude potrebno, svi će se ponovo vratiti.
Nije ni slutio, verovatno, koliko je bio u pravu. Samo nekoliko dana docnije trg je ponovo bio pun. Tada su protestanti tražili da vojska prepusti vlast privremenoj vladi. Sledeće godine su zahtevali da novoizabrani predsednik Morsi preuzme kormilo zemlje.
Ovih dana Trg Tahrir je ključao nanovo. Tražio se Morsijev odlazak i intervencija vojske. Opet krv, suzavac, kamenice, žrtve…
Usud jednog trga.
PS Ovaj film mi je, uz ostalo, stvorio i snažne intimne turbulencije, jer me je podsetio na davno vreme kada smo mi iz spoljnopolitičke redakcije pokojne novosadske televizije (kao i kolege iz drugih TV centara) obilazili svetske meridijane i na neuralgičnim tačkama pripremali reportaže o političkim krizama i oružanim sukobima, koje su – u tom smislu makar – spokojni gledaoci, mogli da vide samo na televiziji. A onda je i naša zemlja postala tema za belosvetske reportere…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
