Vašingtonske fascikle

Poduže već tek ponešto o tome izlelemudim na prostoru u koji poštovani čitalac upravo gleda. Dovoljno upravo napisah, mislim bar, da mi se poveruje kada tvrdim kako ovdašnja diplomatija nikada nije bila tako jadna, van čvrstih okvira, sa strateškim ciljevima koji se menjaju neverovatnom brzinom, i sa taktikom koja me često podseća na bauljanje muve kojoj je klinac – budući serijski zlostavljač slabijih – otkinuo glavu.

Ne mislim da je razlog za to isključivo užasna aktuelna kadrovska selekcija u ministarstvu za spoljna delanja.

Da, ona je upravo takva, ali nije specijalitet ove vlasti. I u vreme Tita, kada je naša diplomatija bila baš profesija od prestiža i ugleda – ovde, ali i širom Kugle – bilo je u nju zalutalih bezveznjaka koji su stizali u SSIP putem obaveznih i obavezujućih kadrovskih lista, sačinjenih u ondašnjim republikama i pokrajinama. Bili su takvi likovi, tvrdim, ipak neznatna manjina.

Nastavilo se u istom ritmu tokom osamdesetih, kada je Jugoslavija nakon Tita, iz dana u dan, gubila na svom uticaju i funkcionalnosti.

Devedesetih, Miloševića neposredna diplomatija i „vršioci“ iste, nisu odveć zanimali, budući da je sve, za njega makar, važne i bitne razgovore sa svetskim njuškama, obavljao sam i – što je bilo posebno pogubno za zemlju kojom je rukovodio – sve krucijalne odluke, isključivo je u svom kabinetu, sam donosio. Dobro, to se odnosi i na one smišljene u bračnom krevetu.

Ali, pogrom koji je zahvatio ovdašnju diplomatiju tokom dvehiljaditih, nezabeležen je. Loderi, dilkani, džiberi, bezveznjaci raznih boja, alhoholičari, nedokazani pisci i novinari, stručnjaci tipa „nisam doktor, ali mogu da pogledam“, propali političari… dakle, likovi koji su stigli do čuvene „sisitematizacije“ u beogradskom bircuzu „Vuk“, mogli su da računaju na „post“ u nekoj afričkoj, azijskoj i južnoameričkoj vukojebini, ali, i u ambasadama i konzulatima u ozbiljnim svetskim prestonicama.

Onda su došli naprednjaci i diplomatiju su – formalno makar – prepustili Dačiću i njegovim partijskim drugovima.

Čovek je svetski diplomatski raritet: pored relativno lošeg maternjeg jezika, taj politikolog po obrazovanju, a „p(je)vač“ po vokaciji, ne govori ni jedan jedini strani jezik. I sve je, iz godine u godinu, lagano, ali sigurno, odlazilo u tri lepe „Miljacke“.

Znao je to odlično Aleksandar Vučić, te je sve važne diplomatske odluke – bez obzira na formalno zvanje i položaj koji je trenutno obavljao u državi – isključivo i jedino, sam donosio.

Tako stigosmo do prošlonedeljnog Vučićevog upoznavanja sa vašingtonskom Belom kućom, Ovalnim kabinetom u istoj, skupljanjem suvenira, ali i sa vrednim poklonom sačinjenim od fascikli (komada dva) u kojim piše… e, to, do daljnjeg, ostaje tajna. Ali nije tajna, već surova istina, da je srpski predsednik preko noći postao najpopularnija ličnost po domaćim, a naročito na belosvetskim, društvenim mrežama.

Opaučio ga je, uz ostale važne i bitne, švedski diplomata Bilt, ali i gospođa Zaharova, portparolka ruskog MIP. Plus, kao izvedene asocijacije, prelepo međunožje Šeron Ston i ona hoklica prekoputa američkog predsednika Trampa, uz pitanje: „Oćul pjesmicu ili recitaciju?“

Srpska diplomatija danas? Ko nije pogledao, neka „prevrti“ jučerašnje gostovanje Veljka Odalovića, generalnog sekretara srpskog Ministranstva za spoljne poslove, na televiziji N1. Slika i prilika. Tačka!