Vektori naših života

Emina Kovačević i Jovana Štetin Lakić nedeljom pre podne u emisiji „7 na N1“ slažu slikom na sliku, mozaik, po njima dabome, najvažnijih zbivanja u sedmici za nama. Sa nenametljivim poveznim tekstom, poput semafora, propuštaju na ekrane naših televizora ono što misle da će nas zanimati. I uspevaju!

Mićko LJubičić, Voja Žanetić i Draža Petrović – eto ih uskoro u trećoj sezoni – petkom uveče, u jedinstvenom formatu „PLJiŽ“, takođe slažu sedmične slike – žalosnih, a urnebesnih događaja – koje bi, da je sreće, nepovratno odletele u 3LPM. Ali, neće. Ostaju i dalje tu oko nas i u nama, možda za zericu, svaki put u drugačijem pojavnom obliku. Ovaj trojac sve to čini, što televizijskom slikom, što pesmicom, što recitacijom, na kozersko-komičarsko-zajebantski način. Sa ogromnom količinom šarma.

Emina i Jovana, napisah već, vrlo posvećeno, obavljaju ozbiljan posao.

Mićko, Draža i Voja takođe vrlo predano se ozbiljno sprdaju.

Kada spojimo ta dva, naoko oprečna vektora, dobijamo rezultantu naših ubogih života. Svojevrsnu, ozbiljno-zajebantsku dijagnozu, zapravo! Ali, pazite sad, i vrlo tačnu analizu (možda je precizniji izraz dijagnoza?) naših dana i nas u njima.

To, naime, ukrštanje dva televizijska štiva – u mom doživljaju istog – sa pet prema nula tuče (što bi rekao Đurić, onaj predsednikov nesrećnik) svu kamarilu režimskih propagandista, takozvanih političkih analitičara.

Mislim na one bezvredne i bezvezne likove što marširaju iz jednog – za vlast i njegovu personifikaciju – podobnog televizijskog studija u drugi, vrlo spremnih da naizust, dozlaboga šlihterski, odgovore na svako, unapred dobijeno pitanje.

Mislim i na one koji se svojim tekstićima sa rečnikom od petsto reči u neprestanom vrćenju istog, jadno predvidivo, do jauka dosadno, bez početka, kraja i poente, oglašavaju u štampanim baljezgarijama poslaganih – nepogrešivo precizno, po istovetnom redu iz dana u dan – u prvim redovima ovdašnjih kioska.

Matrica je istovetna: hvaliti na sva usta, ili do poslednjeg slova, predsednika Vučića i njegove svakodnevne, kolosalne, do sada u istoriji čovečanstva (a i šire?!) nezabeležene uspehe i istim tim ustima, ili opet do poslednjeg slova, popljuvati, izgovarati, opoganiti, izvređati, omalovažiti svakog onog ko drugačije misli, posebno one, koji se usude da svoje neslaganje sa vođom i njegovim satrapima, javno izreknu ili napišu.

Ko su oni? Prepoznaćete ih, nepogrešivo, pored već napisanog, i po katastrofalnom imidžu, po delovima garderobe konkretno, izvučenih iz zaudarajućih ormara „pokojnog Sramote“. Umoljčani, likom i rečju!

E, ako tada i tako ukršteno posmatrano spomenute emisije, snimci iz „7 na N1“, odjednom dobijaju drugu dimenziju, i u nekim svojim segmentima, meni makar, postaju poprilično komični, dok mi „PLJiŽ“, nakon vraćanja „filma“ u glavi, satima nakon njenog emitovanja, glede nekih sekvenci naročito, ne ostavlja samo prijatan utisak u stomaku i mami osmeh na lice, već, avaj, gubi onaj zajebantski štih, kako mi se na prvi pogled, (u)činilo. Štaviše, dejstvuje upozoravajuće ozbiljno.

„A vi, kako te?“