Sa novinskih naslovnica, televizijskih ekrana, bilborda… gde god da baciš pogled, sevaju neodoljivi osmesi naše „zlatne“ Milice i „srebrne“ Ivane. S razlogom! Uspešne su, lepe su, naše su…
Imam neodbranjiv utisak da su obe devojke veoma inteligentne i, ne samo zbog sportova kojima se bave (tekvondo i streljaštvo), spremne na razne vidove i oblike (samo)odbrane. Kada dođe vreme. A doći će…
Jer žive u zemlji u kojoj je svaki uspeh, oni najveći naročito, stvar kolektiva, nacije štaviše, a poraz, pogotovo onaj neočekivani, dodatno težak i bolan, isključivo briga i patnja za pojedinca ili grupu njih, kojima se slučio. U sportu, naročito.
Eto, strelac Zlatić pored već osvojene bronzane medalje imao je u Londonu još jednu, takoreći u džepu. Kakav bi tek tada nacionalni junak bio. Avaj! U poslednjem hicu je podbacio.
Hoću da kažem da se to isto moglo dogoditi i Maksimovićevoj. Jedan krug manje u metu, i četvrta je. Ili da Mandićevoj u polufinalu samo jedan udarac nogom nije završio na kacigi protivnice, ostala bi bez medalje. Vaterpolisti su već izgubljeni meč za bronzu, ipak dobili. I sve bi bilo isto (u smislu njihovih priprema, godina najnapornijih treninga, svakojakog odricanja, potpune posvećenosti sportu kojem se bave…) a ništa isto ne bi bilo. Usud vrhunskog sporta. Najtanja linija deli trijumf od slabijeg rezultata. Poraza, čak. Samo pobednik uzima sve! Četvrto mesto! Nema medalje, nema nacionalne euforije, nema ludnice po medijima, nema svečanog dočeka, nema nagrada, nema nacionalne penzije, stana, zaposlenja, čega sve ne…
Da li ste u novinama, ili u nekoj televizijskoj emisiji pročitali ili videli ozbiljnu analizu uzroka koji su učinili da veliki favoriti za odličja, Arunovićeva, Čavić i Đoković, završe na tom ukletom, a zapravo dike i ponosa vrednom, mestu. (Ej, četvrti na Olimpijadi, kako bi to, ali sa iskrenim ushićenjem, kazala moja drugarica Rada)
Da li ste videli ili pročitali izjavu plivačice Nađe Higl, ili njenog trenera, šta je uslovilo tako slab plasman. Nađa je to zaslužila. Svetska šampionka! Pre tri godine, pa svi smo mi bili Nađa i Čavić! Odbojkaši i odbojkašice? Jesu li ti mladići i devojke, uopšte živi? Nisu se smenila ni sva četiri godišnja doba kako smo se ponosili činjenicom da smo jedina zemlja u Evropi u kojoj se igra odbojka, a koja ima šampione i u ženskoj i u muškoj konkurenciji. Rukometaši? Ljudi, oni su i dalje aktuelni kontinentalni vicešampioni! Treba li da podsetim kako se mediji, ali i javnost generalno, odnose prema Ivanovićevoj i Jankovićevoj, nekada najboljim svetskim teniserkama. U krizi su, naročito Jelena. I? Ko od vrhunskih teniserki nije prošao tim bogazama? Treba ih podržati kada su na kolenima, lako ih je veličati na tronu.
Milice, Ivana, srećno vam bilo tu gde se i sa kim ste… Slava i zaborav ovde su spojeni sudovi.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
