Vreme sporta i medija

Jul 1960. Sa uglavnom peticama u đačkoj knjižici, čekao sam na odlazak u Biograd.

More, poznato mesto, početak raspusta, pa tako sve do septembra i sedmog razreda novosadske osnovne škole „Žarko Zrenjanin“.

Uz sportove, naravski. Tenis i fudbal. U dvorištu, šutirajući satima Tubeli, drugaru iz susedne zgrade, na vrata garaže porodice Berić.

Onda na „dva gola“ sa ne baš talentovanim Ninom, Batulom, ponekad sa Janezom, dečakom sa „dve leve“ noge i previsokim Dubravkom.

Kada nas nije bilo dovoljno, uskakale su i devojčice Dana i Veronka.

U „rupi“, gde će uskoro početi izgradnja čuvenog „Studija M“ Radio Novog Sada, kada su mi to dozvoljavali, bio sam u podeli na dve ekipe sa starijim mladićima: Džadžom, Nešom, Dimićem, Tošicom, Acketom, Fenjom, Žukijem…

Popodne, tenis sa vršnjacima iz teniskog kluba „Vojvodina“ od kojih sam, u to vreme, bio mnogo bolji.

I tako, do prvenstva Srbije za pionire, kada je stiglo bolno otrežnjenje. U trećem kolu, Tandari, dečak iz Subotice – docnije ozbiljan juniorski igrač i reprezentativac – „istandarisao“ me je sa 6:1, 6:2! Ipak je fudbal moj sport, bio sam siguran.

Kako god, čekao sam 6. jul. U Parizu, na čuvenom „Parku prinčeva“, reprezentacija Jugoslavije je igrala sa domaćinima u polufinalu Kupa evropskih nacija, tada prvom zvaničnom kontinentalnom fudbalskom prvenstvu.

Još rano popodne sam napanjio radio „do daske“, slušao pritom sve živo što je bilo na programu, dok spiker nije konačno najavio prenos iz Francuske i mog omiljenog reportera Raću Markovića.

Naslonio sam uho na radio i unezvereno slušao svaku izgovorenu reportersku konstataciju.

Naši su povelii golom Galića, onda su nam Francuzi dali tri komada. Gotovo!

Nadu je pogotkom vratio Žanetić, ali su domaćini dali i četvrti gol. Znači, kraj!

Ne! Knez, i dva puta Jerković su potpuno preokrenuli rezultat. Pobedom od 5:4 Jugosloveni su ušli u finale.

Kakav tim: Šokić, Durković, Jusufi, Žanetić, Zebec, Perušić, Knez, Jerković, Galić, Šekularac i Kostić. Toliko sam radovao, ljubio radio, istrčao na terasu i urlao da me ceo grad čuje.

Četiri dana docnije – finale. Sovjetski Savez! Opet Rusi, kako smo bez obzira na etički sastav, zvali sve „zbornaje“.

Iako su se Tito i Hruščov, kao, pomirili i potpisali Beogradsku deklaraciju o prijateljstvu i saradnji, one utakmice sa Olimpijskih igara u Finskoj 52. niko nije zaboravio.

Selektori Tirnanić i Lovrić su za finale ubacili dva nova igrača: Vidinića i Miladinovića.

Poveli smo opet golom fenomenalnog Galića. Izjednačio je Metreveli. Onda nas je, u 113 minutu drugog produžetka, unakazio Ponedeljnik.

Poludeo sam. Možda sam i plakao.

Pa kako neko sa tako smešnim imenom može da nam da gol? Jugoslavija je bila druga u Evropi!

Sledećih dana sam u Klubu „Vojvodine“ na prvom spratu moje zgrade, bezbroj puta čitao iste izveštaje, izjave igrača, komentare. Bez promene, avaj.

Ipak sam na sportskim stranama „Politike“, „Dnevnika“, a naročito „Sporta“, zapazio da je u toku u Londonu najveći teniski turnir na svetu.

Posle legendarnog Palade, Jugosloveni opet imaju jake igrače: Nikolu Pilića i Boru Jovanovića.

Slušao sam komentare o njima na tenis-placu i u novinama tražio podatke o novim jugoslovenskim musketarima.

Tada sam saznao i za biciklističku trku oko Francuske.

Moj omiljeni trkač Italijan Fauso Kopi, tog januara je iznenada preminuo.

Njega sam upoznao iz sličice koje su u raznim serijama, povremeno izlazile u čokoladicama ili karamel tablama.

U odsustvu mog heroja, pobedio je Nenecini. Opet sam tragao za novim podacima, slušao sportske delove radijskih informativnih emisija.

Vimbldon i Tur, postadoše moje nove sportske strasti.

Leto se završavalo, a u Rimu su koncem avgusta počele Olimpijske igre. Čitao sve moguće novine, slušao radio i saznao detalje o tome ko su američka atletičarka Vilma Rudolf, čudo od boksera Kasijus Kej, Nemac Armin Hari, najbrži čovek na Planeti…

Svi oni su ostali u senci Martinovićeve srebrne medalje u rvanju i one najzlatnije, naših fudbalera. Bio je to gotovo isti sastav iz Pariza, a među pobednicima su bili moji sugrađani Roganović, Takač i Kozlina.

Pred sam kraj Olimpijade, otac Vaja je iz Beča doneo televizor. Nemačka marka „Mec“! Koja radost. Sve sam pratio: od tonske kiloherc probe, programskog slajda i „himne“ Televizije LJubljana, pa redom, do beogradskog „Dnevnika“ u osam uveče. Na slovenačkom jeziku, italijanskom, srpskohrvatskom.

Tako je televizija, po nekolikim paralelnim tokovima, bukvalno odredila moj budući život.

Ne samo profesionalni…

Šezdeset četiri godina docnije, ali u datume precizno, sa daljinskim upravljačem u rukama, udobno na trosedu (Mila me je već nekoliko puta upozorila da bi posle mog višesatnog izležavanja, moglo da se izleže i neko jaje), „montiram atrakcije“, iz izvanredne televizijske ponude.

Sportske, prvenstveno.

Vimbldonski turnir. Tenis nad tenisima. Nema Pilića i Jovanovića, ali tu je Novak Đoković. Veličanstveni. Iako nije moj omiljeni slatkiš, od Mile tražim ćasu sa jagodama, uz dooosta šlaga. I, ako može, čašu nečeg penušavog. „Da znaje duša šo e Vimbldon“- kako bi kazao Mače Andeevski, moj studentski cimer iz zgrade broj 165, u voždavačkoj Ulici Jove Ilića.

Završen meč, klik na „Tur d Frans“! Biciklistička trka nad trkama.

U „žutoj“ majici vodećeg, dominira fenomenalni Tadej Pogačar.

Glavni konkurent mu je sudražavljanin Primož Roglič. Slovenci, a naši! Molim? Neko ima primedbe na moju, kao, jugonostalguju?

Gospodo drugovi, odrastao sam da se radujem uspesima „naših“. Tako i zastarevam, a vi, kako vam drago…

Onda prebacim na prenose sa Evropskog prvenstvo u fudbalu.

Nema Jugoslavije, a oni „recidivi“, sada samostalne reprezentacije – od kojih se očekivala demonstracija škole nekadašnjih „evropskih Brazilaca“ – prdnuli su u čabar. Srbija, totalni luzeri, odustali su od ozbiljne igre i dobrih rezultata, još u „svlačionici“.

Kilav Savez, još kilaviji selektor, kilavi fudbaleri.

Najkilaviji je onaj ko ih je takve sastavio.

Hrvati, po mnogim procenama favoriti Prvenstva, prokockali su plasman u sledeću rundu u poslednjim sekundama osmominutnog, takozvanog, zaostavnog vremena. Nisu se obrukali, makar.

Slovenci! Uživao sam u njihovoj igri, taktici odličnog selektora, sjajnoj atmosferu na terenu, na klupi, posebno među njihovim fanovima na tribinama.

Ta borbena grupa Slovenaca, Srba, Hrvata i Bošnjaka, složno pevajući stihove svoje državne himne, potpuno su nadigrali favorizovane i preterano nadrkane Portugalce.Ali, avaj, uglavnom preuzbuđeni u odsudnim trenucima, sami su sebe eliminisali.

Novi „evropski Brazilci“? Nisu, naravski. Novi „Jugoslaveni“? Tek to nisu. Iz sve snage sam, ipak, navijao za njih.

Šta je za jednog „bumera“ prohujalih 64 godina? Tek treptaj u vremenu i prostoru. Isti sportovi, sa drugima protagonistima, doduše. Ista strast! Ista radost.

Ista tuga.

Malo je sve usporenije.

Nova-stara bol, sve češće i intenzivnije, javlja se u ostarelom telu.

Dokaz da sam živ, valjda?

Ali tu su novi su mediji, nauci hvala. Ne jurim sveže novine i ne guram glavu u radio- prijemnik.

Imam televizor i čarobni daljinac.

I, trosed, bogu hvala.

Ako nešto propustim, kliknem na svoj smartfon, odem na željeni sajt i eto me, tamo negde, gde bih želeo da budem.

Vreme sporta i uživanja – ali uz nove medije – me ne napušta. Niti će…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.