Vukašini

Istim, svima na gomilu, uz onu tradicionalnu srpsku poruku koja takvima pristaje kao budaletini šamarčina, (pre)poručujem da pročitaju nešto iz lektire za, recimo, peti razred osmoljetke. Mislim, konkretno, na narodnu pesmu „Ženidba kralja Vukašina“. Poučna je.

E, kako je Vukašin bio dorastao junačini Momčilu, tako su ovi patuljci dostojni Đinđića.

Ipak, iz gomila neprikladnih, pa rekao bih i nepristojnih lamentiranja po medijima, izdvajam delić sećanja Zorana Živkovića, samo za kratko, Đinđićevog sukcesora. Ovaj, takođe bivši premjer, upoređujući dva vremena istog prostora, ono pre devet godina i aktuelnog, tvrdi da je danas mnogo lakše baviti se politikom, jer za to nije potrebna naročita hrabrost. Ovi današnji političari ne moraju da strahuju da će im se dogoditi ono što je zadesilo Zorana. Slažem se.

Zato, neka mnogobrojni Vukašini smanje doživljaje i prestanu da izmišljaju svakojake opasnosti po sopstvenu bezbednost i diletantski spinuju očigledne bezazlenosti. (Usput, šta bi sa onim domarom, ko li beše, iz banjalučke hale? Šta bi sa onolikim pronađenim oružjem, zna li se čije je i čemu je trebalo da posluži? Šta bi sa onim potencijalnim teroristom i atentatorom, koji je slao preteća pisma našim političkim šampionima? Hoće li neko, nakon goleme furtutme, objasniti narodu o čemu se, zapravo, radilo?)

Dakle, mir, gospodo! Nema razloga da se onako histerično, u konvoju vozila pod specijalnom pratnjom i uz upotrebu sirena i rotacionih svetala, rasteruju ljudi sa gradskih ulica, niti da se sa buljukom telohranitelja, bahato gurajući sve oko sebe, prelazi rastojanja od jedva stotinak metara.

Neka za to zadužene službe, kao svuda u normalnom i demokratskom svetu, rade svoj posao. Diskretno i profesionalno.

Nije vreme za spektakle. To nikoga više ne impresionira. Štaviše!