Čitam ovih dana knjigu, hm, hm… hajde da ponudim naslov – „Muška igra“ (makar je onaj originalni – „Đokare da uomo“ – višeznačniji i nudi još neke, ne samo sportske, konotacije). Dakle, autobiografske zapise Havijera Zanetija, argentinskog fudbalskog reprezentativca i jedne od ikona milanskog Intera. Pupo, kako ga zovu još iz vremena njegovog bezbrižnog – ali vrlo organizovanog i odgovornog, kada je reč o školi i o sportu – detinjstva u Buenos Ajresu, u dugoj i blistavoj, naročito klupskoj, karijeri osvojio je – znam, ovo jeste teška frazetina – sve što je u fudbalu moguće osvojiti. Ali, baš je tako, bez imalo preterivanja!
Uz to – u ovom kontekstu ne manje važno – nekim njegovim dometima, poput, recimo, broja nastupa za Inter (859) i za argentinsku nacionalnu selekciju (145), teško da će se neko – u skoroj budućnosti makar – primaći, a nekmoli ih prestići.
Knjiga je napisana u prvom licu (uz nesumnjivu pomoć poznatog italijanskog novinara Đanija Riote, uz ostalo, direktora „Dnevnika“ nacionalne televizije RAI, kao i zamenika direktora lista Korijere dela Sera) i sećanja se prostiru od prvih artikulisanih sećanja dečaka Havijara, pa do minule godine, pretposlednje u karijeri četrdesettrogodišnjeg Zanetija, uz dabome – živopisne, prepune zanimljivih detalja – osvrte i reminiscencije na najvažnije sekvence iz njegovog privatnog i sportskog života.
Ako neko u ranim igračkim danima dobije nadimak Traktor, a potom kroz celu klupsku i reprezentativnu karijeru nosi još jedan – Kapiten, onda je jasno o kakvom je sportisti, ali i čoveku, reč: maksimalno posvećenom igri i ekipi, spremnom da u svakom momentu da najbolje sebe i najviše što može, navek razmišljajući prvenstveno o uspehu tima koji predvodi, žrtvujući za taj cilj sve svoje individualno i lično.
Podjednako sa osvetljavanjem, uglavnom, nepoznatih detalja uoči velikih utakmica ili posle njih, atmosferama u svlačionicama, odnos sa trenerima i selektorima, novinarima, javnošću uopšte, posebno su zanimljive sekvence u kojima Zaneti ispred čitalaca – otvoreno, često i vrlo odvažno, bez imalo ulepšavanja – prostire osnove svoje životne filozofije i ključne svetonazorske postulate.
Mene je posebno impresioniralo skiciranje njegovih odnosa sa saigračima, ali i sa rivalima – često do krvi, ljutih – sa toliko neskrivenog poštovanja i profesionalne solidarnosti za igru, zapravo život koji su, na raznim meridijanima i u raznim okolnostima, odabrali kao zajedničku sudbinu. Veličanstveno!
Da se za kraj poslužim onom prastarom prečanskom ekspertizom – ustanovljenom, doduše, za precizno utvrđivanje veličine krompira – koja se vrlo lako i često može primeniti i na ljude: ovi krupniji su krupni, ovi sitniji baš i nisu…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
