Zasluženo. Nula prema nula

Ali, Debeli vrlo strasno obožava i da bude sportski televizijski reporter. Komentator, šta li već. Rezultat te nakane, međutim, ne bi trebalo da bude smešan. Kako kome. Meni jeste.

Debeli, godina već, sa kumom, ortakom ili već… (ime poznato redakciji) na vrlo respektabilnoj stanici (Evrosport), dakle, za očekivati je, na televiziji visokih standarda u svakom smislu, komentariše (?) – evo, veoma biram reči – na krajnje bizaran način, fudbalske utakmice najpoznatijih evropskih klubova, u najuglednijim ligama, reprezentativne susrete… sve, zapravo, ono što narečena stanica pokriva.

Obično, sem kada odista nisam imao izbora, te njihove divane u studiju sam već posle nekoliko minuta izbegavao. Zato što su mi ličili na birtijsku raspravu sremačkih pustahija, čija je neposredna edukacija stigla do recimo ljutog derbija između ekipa Suseka i Banoštora u ‘’dunavskoj’’ ligi (ranga iz kojeg se ispada direktno u Dunav), a koji sa fruškogorskih visina uz ogromno nipodaštavanje razglabaju o Mesiju i Ronaldu, Realu ili Mančester junajtedu… Ili, da budem još slikovitiji, ‘’dva drugara malo jača’’, dakle, neka televizijska verzija Paje i Jareta gledaju fudbal, ništa ne kapiraju, ali komentarišu…

Ovako to zvuči: uz neprestanu onomatopeju tipa ‘’opa, oooo, eeee, jaoooj, uuu…’’ tu ima ilustracija događanja na terenu poput ‘’ovo mora da uđe’’ ili ‘’ruka ko vrata’’, pa ‘’igrači padaju kao da ih je udario teretni voz’’… potom filozofskih konstatacija kao ‘’što je moglo, više ne može, jer je prošlo, jelda’’, ali i unikatnih ocena, da je poluvreme okončano ‘’zasluženo 0:0’’.

Ovo poslednje zapisah u sredu uveče kada se Milinković, ovoga puta solo, pozabavio prijateljskim susretom između reprezentacija Kolumbije i Srbije. Budući da spadam među, može biti, još retke primerke među televizijskim gledaocima koji drže da je komentarisanje sportskih događanja težak, važan i društveno koristan posao, čitaocu će se učiniti da bi ovaj tekst trebalo da se okonča kao žešća, čak diskvalifikujuća kritika Milinkovićevog rada.

Ne! Iako izneseno mišljenje ne menjam, pravo je svakog da posao obavlja kako misli da je najbolje, javni delatnici takođe, a da su korisnici istog jedini pozvani i merodavni da o njemu sude. Znam da ima gledalaca koji Milinkovićev način i stil rada tolerišu. Štaviše, godi im. Neka stoga, ako žele, i dalje uživaju u tome.

Uostalom, živimo u zemlji u kojoj se ljudi postavljaju na najodgovornije funkcije, vitalne, u strateškom smislu vrlo važne, sa problematičnim biografijama i diskutabilnim karijerama. Potrošio bih predviđeni prostor nabrajajući već poznato. Zašto se onda jedan reditelj ne bi malo igrao televizijskog komentatora?

I još nešto, možda ilustrativnije u konkretnom slučaju: kakav to komentar zaslužuje cirkus od fudbalske reprezentacije Srbije, sa sve selektorom, glavnim klovnom, na čelu? Kakav odnos, ako ne ‘’milinkovićevski’’, imati prema čelnicima domaće fudbalske organizacije? Kako se drugačije, ako ne sa naglašenom sprdnjom, odnositi prema ponašanju na terenu, a naročito van njega, fudbalera i čelnika Zvezde i Partizana?

Odgovor na postavljena pitanja možda bi mogla biti baš parafraza jednog od navedenih bisera Milorada Milinkovića Debelog: Zasluženo. Nula prema nula!