Zemlja za deset medalja

Prvi „zapljun“ protiv uroka (deset prognoziranih olimpijskih medalja) nije dao željene rezultate, drugi, protiv baksuzluka, e, to ćemo proveriti u danima Nikolićevog predsedničkog mandata koji, jedva i da je započeo.

Ovaj drugi, da budem sasvim jasan, odnosi se na Nikolićev eventualni kontinuitet sa prethodnikom u javnom i medijskom obožavanju i svojatanju najboljih sportista, posebno, njihovih vrhunskih postignuća.

Odvratno mi je bilo onoliko puta da gledam Tadića – sa navijačkim šalom, ili Dodikom, gostom iz sus(j)edstva oko vrata – kako sa sportistima, uličarski intimno, izmenjuje „šapu“ ili se prostački zdravi, „čelo-o-čelo“ poput delinkvenata početnika, iz prigradskih naselja. Strahovao sam da je ta praksa čist marketinški bonus za bivšeg predsednika, a često, teški baksuzluk za naše atlete.

Nadam se iskreno da Nikolić to neće činiti, i stoga, preventivno, onaj puj-puj gest. A što se prognoze od deset medalja tiče, čovek, očito nema pojma ni o sportu, a još manje o takmičenjima poput olimpijskih igara. Pa, šta? Nije jedini. Ne piše mu to u opisu radnih zadataka. Uostalom, ako mu ubuduće baš bude trebalo zbog neke slične izjave, naći će. Ili će ga podučiti.

Nego, šta ćemo sa desetinama i desetinama onih veselnika, šatro, nekakvih zvaničnika sportskih, stručnjaka, ljube ih ponosne majke, ili onih bezveznjaka, takozvanih sportskih žurnalista, kojima stoji u opisu radnih zadataka da ponešto moraju i da znaju o onome o čemu javno govore ili pišu, a koji su se tako žestoko nalupetali prognozirajući, takođe, nerealni broj medalja koje samo čekaju na nas u Londonu.

E, sad, da li zemlja sa sedam miliona stanovnika, koja na Igre pošalje 115 takmičara u petnaest sportova, može da računa na deset odličja?

Naravski, ali da to bude država koja planski i sistematično mnogo ulaže u sport i koja poseduje veoma razvijenu infrastrukturu; zemlja koja strateški posvećeno, vodi računa o bazičnim sportovima i telesnom vaspitanju nacije i njenih pripadnika od najmlađeg uzrasta, kroz škole i omasovljena sportska društvaštva; zemlja sa proverenim kadrovima, bivšim asovima, priznatim i dokazanim trenerima, pedagozima, istaknutim sportskim radnicima na čelu najvažnijih foruma, resornog ministarstva, saveza, udruženja, klubova…

Zemlja, konačno, koja ima patriotski nastrojeno javno mnjenje, naročito medije, a nikako ne javnost, euforičnu samo u uspesima, bez kolektivnog osećanja solidarnosti i iskrene spremnosti za analize uzroka poraza.

Je li Srbija danas – ova socijalno-ekonomska i politička razvalina – takva država? Dabome da nije. Ipak, jesu li njeni sportisti, uključujući i ove koji se takmiče u Londonu, sa plasmanima koje su već ostvarili ili će to tek učiniti, uz još nekoliko svetlih primera iz drugih oblasti, najbolji deo naše nacije? Da – uprkos svemu rečenom i u inat svima spomenutim – jesu!