Ženidba Novaka tenisera

Odista su neverovatni rasponi i dosezi u mržnji, tih isključivo anonimnih kreatura u pokušajima da opogane najsvečaniji čin dvoje mladih ljudi, a da pritom, naravski, nemaju ni jedan jedini razlog za takva zločinjenja. Zamera se mladencima sve i svašta. I svako. Od mesta za slavlje koje su odabrali, liste gostiju, vremena događaja (poslednja sedmice posta)… do odvratnih pridika mladoženji, poput podsećanja na poraz od Nadala u Parizu, njegovog, kao, bonvivanstva, letovanju na Ibici sa drugarima dok je Srbija u velikim mukama i nevoljama… Ništa novo, niti su Novak i Jelena jedine žrtve takvih ataka.

Mudro bi bilo te mentalne nakaze – kako to obično preporučuju psihijatri i psihoterapeuti – maksimalno ignorisati i time amputirati dovod pogonskog goriva za njihove prazninama ispunjene zgubidanske živote. Jer bedno životarenje internetskih glodara se sastoji od toga da u budžacima svog opskurnog prostora, uz svetlucanje kompjuterskog ekrana, iz dan u noć, lutaju po internetu i traže osobu ili događaj koji, dabome, nemaju nikakve veze sa njihovim životnim besciljnostima i onda ih, kao, komentarišu. Obavezno bez ijednog argumenta, prostački, uz gomilu vrlo ličnih uvreda, po pravilu bolno nepismeno. Na društvenim mrežama (Tviter ili Fejsbuk), na mnogim sajtovima oni su često neuhvatljivi i teško ih je eliminisati. Čudi, međutim, što ovi mentalni teroristi imaju, ali svakodnevno, pristup i na zvanične sajtove naših medija. Uključujući i one sa vrlo definisanim uređivačkim koncepcijama, potpuno oslonjenih na sve ključne uzuse novinarske profesije. Ne razumem, stoga, da urednici tih sajtova ili administratori istih dozvoljavaju besprizornu zloupotrebu internetske demokratije. Trebalo bi samo da se striktno drže uputstva o komentarisanju koje je vidno prisutno na svakom sajtu. Ali…

Šta je, onda, činiti napadnutim i izvređanim? Kako se odbraniti od pošasti? Ljudska je potreba odgovoriti na uvrede, ali u internetskim okolnostima, zapravo, nemoguće. Spodobe koje vređaju po sajtovima i forumima su potpuno virtuelne. Ništa kod njih nije stvarno, ni istinito: ime, prezime, pol, godine života, profesija… Ništa sem mržnje koja ih hrani. Koja će ih, ako je imalo neke kosmičke pravde, i ubiti. Kad-tad.

Jelena i Nole, srećno vam bilo. Milion puta je više onih koji ih iskreno vole i poštuju. Karavani su navek prolazili, a lavež se gubio u svojoj besmislenosti.