Poslednji mesec godine jeste prilika za sklepanje svakojakih lista. Evo mog skromnog doprinosa kada je reč o onome što smo u minulih dvanaest meseci slušali, čitali i gledali.
Nekrunisani (zasad!) sultan srpskih medija, veličanstven u sveprisutnosti, jeste Aleksandar Vučić, vožd (hajde da zakoračim u nacionalni okvir, Vučić je to!) novog srpskog režima, prvak najveće stranke, popečitelj i nadzornik najmoćnijih službi i institucija sile i prismotre. Čovek je, imam snažan utisak, od ranih majskih dana do ovih snežnih studeni decembarskih, više puta bio – raznoraznim povodima, sa razlogom, a naročito bez njih – u medijima nego li Milošević, Đinđić i Koštunca zajedno. U televizijskim nastupima, tvrdi moj utisak, tuče Tadića sa desetak emisija razlike. Tadić beše u službi osam godina, Vučić jedva da je sastavio osam meseci. Da sam u prilici, sa ogromnom dozom zanimanja bih sultana medijskog pitao kako danas komentariše stanje među domaćih žurnalistima, sa posebnim (njegovim) osvrtom na nekada dragu mu floskulu o ‚‚režimskim medijima‚‚. Zapravo, zamolio bih ga da pokuša da nabroji više od četiri koji to, posle svega, nisu? Ali, u prilici nisam. Ništa. Neko će ga od novinarskih ‚‚ajkula‚‚ (he-he) već to priupitati. Tipujem na Bujoševića.
Sramotu godine prepoznajem u muljanje članova famoznog Republičkog radiodifuznog saveta, sa sve mantijom na čelu. Način na koji su ubili (ne, neću da stavim znake navoda!) televiziju Avala, u stvari one ljude koji su tamo dirinčili za veliko ništa i završili na ulici, a onda jednom od vlasnika (Željku Mitroviću) omogućili da tu frekvenciju koristi za svoju televiziju (Pink 2), spada u okvir radnji od kojih bi svakom čoveku sa minimum morala u sebi trebalo da se zacrvene obrazi. Što od stida, što zbog gneva. Znam da u toj bratiji ne misle svi isto. Očekivao sam, stoga, da oni koji se nisu slagali sa narečenim pizdarlukom vrište do neba. Svako malo. I tako pokažu ko su i protiv čega (i koga!) su. Nisu, nažalost.
Novost, bolje reći pozitivna ličnost godine, jeste novinar Dejan Anđus sa beogradske (?) televizije Svet plus. Stil njegove komunikacije sa gostima i gledaocima, način na koji obrađuje teme u svojoj emisiji, potpuna su drugost u domaćoj ponudi. Hrabro, bez izuzetka sa imenom i prezimenom, direktno u bradu i stomak pogađa sabesednike. Mnogima se, siguran sam, taj gotovo privatni manir u ophođenju ne dopada. U redu! Stvar ukusa i izbora. Ali, i ovo sam siguran, prošlonedeljna emisija u kojoj je gostovao Nebojša Čović u ime Radne grupe koja bi trebalo da stabilizuje stanje u fudbalskom klubu Crvena zvezda (inače, Anđusova preokupacija do opsesije) jeste dijalog koji nije viđen na televiziji otkad se zapatila na ovim prostorima. Izvesno, još zadugo i neće.
Za izjavu godine je konkurisao, čak sa nekolikim svojim verbalnim lupinzima premijer Ivica Dačić. Onda ga je pre neki dan ozbiljno ugrozila Marijana Kostić Mateus, ili ako se već preziva ta osoba, u pokušaju da na televiziji B92 objasni svoj životni i emocionalni kredo. (‚‚Bolje je imati pet kvalitetnih partnera nego jednog, ili bolje biti s volom godinu nego sa kravom sto‚‚.) Trijumfovala je ipak anonimna devojčica koja se javila direktno u program emisije „Tačno u podne“ televizije Pink, sasuvši voditeljki Eni Popov i likovima oko nje rečenicu-stav: ‚‚Vi ste žešći kreteni!‚‚
Idealno da se zaključi ova lista, odabere naslov teksta i iskomentariše u četiri reči medijska godina za nama…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.