Žozeove suze

Beskompromisno je vladao u svlačionicama Benfike, Portoa, Intera, Reala, Čelsija i Mančester junajteda. U svojoj prebogatoj karijeri, dao je na desetine hiljada (ali doslovce!) intervjua, izjava pre i posle utakmica, ili razmišljanja o svemu što je zanimalo mnogobrojne novinare širom ove naše Kugle.

Poliglota, važi za elokventnog, duhovitog, zanimljivog, ali i vrlo  tvrdog, ne retko i arogantnog, čak bezobraznog sagovornika, koji ume da – ako mu se ne dopadne pitanje ili komentar novinara – na pasja kola izvređa pitača na zvaničnim konferencijama za medije, ali i one navalentne likove koji ga startuju, onako u  prolazu. Može mu se. On je, „gospodin Posebni“, zar ne?

Međutim, samo je nekoliko novinara ili televizijskih snimatelja uspelo da načini posebnu atmosferu tokom razgovora, da do srži otvori „Posebnog“, ili snimi kada drčnom i prepotentnom Portugalcu popuste emocionalne kočnice, i pritom pusti koju suzu. To su odista unikatne atrakcije, ali i izuzetno kurentna roba na globalnom tržištu informacija.

Tako je jedan italijanski snimatelj „uhvatio“ Murinja i igrača Intera Materacija (onog što je u finalu Svetskog prvenstva 2006. isprovocirao Zidana da ga prostački udari glavom, potom bude isključen, i time je, praktično, taj italijanski reprezentativac Francuzima oteo pobednički pehar) u višeminutnom zagrljaju tuge i ridanja nakon odluke Portugalca da milanski klub zameni Čelsijem.

Dijego Tores, novinar španskog dnevnika El Pais u knjizi „Spreman za poraz: Murinjova era“, piše o madridskim danima Ž. M. i sukobima koje je imao sa pojedinim Realovim igračima, pa sa novinarima, potom publikom… a sve te svoje ratove nije pokrio (očekivanim) najvrednijim mogućim trofejima. I, razlaz je bio neminovan.

Znajući sve to, „Posebni“ je detaljno razradio plan da dobre, mislio je, čak prisne odnose koje je godinama gajio sa nenadmašnim Aleksom Fergusonom pretoči u mogućnost da nasledi odlazećeg Škota na klupi Mančester junajteda.

Lukavi Ferguson je, iz njemu znanih razloga, za svog naslednika predložio sunarodnika Mojesa i  tako grdno razočarao „prijatelja“. Kada je čuo za neprijatnu vest, Murinjo se, tvrdi u svojoj knjizi španski novinar, bukvalno raspao od plača i tuge.

Ž. M. nije krio suze pred televizijskim snimateljem, kada je Endi Mari prvi put osvojio Vimbldon. (Dabome, da su tu vest invalidni, kao sportski, kao žurnalisti, u Srbiji propratili sa idiotskim komentarom kako je Murinjo „zaplakao od sreće zato što je Đoković izgubio“. Koješta.) Trener Čelsija je – stanujući blizu hrama svetskog tenisa – shvatio koliko njegovim tadašnjim sugrađanima, Englezima, svim Britancima uostalom, značio taj, toliko decenija čekani trijumf. I emocionalno se solidarisao sa njima.

Evo, minule sedmice, Murinjo se opet rasplakao tokom jednog video intervjua. Iako analizira – za lepe novce – utakmice Premijer lige na Foks TV, Portugalac očito još nije preboleo otkaz koji je dobio na Old Trafordu, i suzama je potvrdio koliko pati za fudbalom, utakmicama, treninzima…

Napisah da su hiljade novinara u poslednjih dvadesetak godina bili u prilici da razgovaraju sa Murinjom, makar da mu postave pitanje ili dva, snime ga, fotografišu i imaju, pritom, lepa ili ružna sećanja, a eto, samo retki su svedočili njegovim suzama. Vredan „trofej“ u aktuelnom svetskom žurnalizmu. Ma šta to značilo…