Crvenokrstaši u tami

Nadimak „crvenokrstaši“ pripadnici tog sportskog društva dobili su zbog svog sedišta na Crvenom krstu u opštini Vračar.

Radnički od svog osnivanja nije bilo ljubimac vlasti. U vreme kraljevine među vlastodršcima je bio omražen jer je osnovan na predlog poslaničke grupe Komunističke partije Jugoslavije u Skupštini. Nakon te inicijative 29 mladih radnika sastalo se u tadašnjoj Zanatskoj školi i formiralo fudbalski klub kao prvu sekciju sportskog društva. Iako je u svojim redovima iznedrio 17 narodnih heroja i 10 španskih boraca a u Narodnooslobodilačkoj borbi život je izgubilo 116 njegovih članova ni posle završetka Drugog svetskog rata Radnički i pored svoje „crvene“ reputacije nije bio mezimče novih vlasti već su to postali neki drugi klubovi širom tadašnje socijalističke Jugoslavije. Međutim, to nije sprečilo sportiste SD Radnički da postižu vrhunske rezultate. U ekipnim sportovima osvojili su 60 titula prvaka, a broj titula osvojen u pojedinačnim sportovima trostruko je veći. Više od 300 sportista oblačilo je dres sa državnim grbom, osvojilo 20 olimpijskih medalja, 29 medalja na svetskim i 51 na evropskim prvenstavima. Boje Radničkog branile su sportske veličine poput Dušana Dude Ivkovića, Svetlane Kitić, Srećka Jarića, LJubinka Veselinovića i mnogih drugih. Od 5. avgusta hala SD Radnički je bez struje a račun je u blokadi. I pored najbolje volje da plaća svoje obaveze nagomilani dugovi nastali u doba prethodnog rukovodstva Radničkom predstavljaju neprelaznu prepreku i članovi tog sportskog društva već mesec dana treniraju u mraku. Račune za struju, pa tako i dugovanja svi moraju da plaćaju. Međutim, nesporno je da nadležni isto tako moraju da pronađu način da pomognu SD Radnički kako bi 3.000 sportista moglo da nastavi sa svojim aktivnostima. Ako ovaj tekst pročita neki vatreni zagovornik privatizacije u sportu neće se složiti sa stavom da država treba finansijski da pomaže sport Sport nije zamišljen kao mašinerija za pravljenje para već razonoda i zabava kako za one koji u njemu aktivno učestvuju tako i za one koji ga prate. To što krupni kapital u svemu nađe „izvor“ zarade to je već druga stvar i sa sportom nema nikakve veze. Društvo kao što je naše koje sa opravdanim zgražavanjem gleda na povećanje stope kriminala upravo treba da insistira da država što više ulaže u sport i mladima ponudi mogućnost borbe na terenu ili ringu umesto da se sukobljavaju po ulicama i noćnim klubovima. U tom smislu osnovni zadatak države bi trebalo da bude pomaganje klubovima poput Radničkog. Ako nadležni na razne načine pomažu neka druga veća i poznatija sportska društva u Srbiji red bi bio i da povećaju davanja SD Radnički koja su toliko niska da ne mogu da izmire ni mesečni račun za struju. Ukoliko se pak umesto sistematske podrške bude čekalo da privatizacija u sportu“ reši“ problem suočičemo se sa istim stanjem koje je izazvala u privredi.