Da li postoji alternativa direktnim stranim investicijama koje podrazumevaju jeftinu radnu snagu i odlivanje profita iz zemlje?

Trenutna minimalna zarada u Srbiji iznosi 47.154 dinara mesečno. Tu sumu, prema podacima nadležnih, prima oko 250 hiljada radnika što je desetina od ukupnog broja zaposlenih u zemlji.

U većini evropskih zemalja pak procentualna zastupljenost zaposlenih u minimalnoj zaradi je između pet do sedam odsto.

U Švedskoj svega tri odsto zaposlenih prima minimalnu zaradu. Treba dodati i to da sindikalci u Srbiji tvrde da je broj zaposlenih na minimalcu veći od one cifre koju vlast iznosi u javnost odnosno da ih je između 350 do 400 hiljada.

Sa druge strane, iznos minimalne potrošačke korpe u maju prošle godine bio je oko 52.000 dinara.

Danas je svakako još veći. Dakle. iznos minimalne cene rada, za koju predsednik Vučić tvrdi da je dobro što nije “drastično povećana”. Nije dovoljan ni za podimirivanje troškova minimalne potrošačke korpe u Srbiji.

Postavlja se pitanje, kakvi su to poslodavci koji takvu minimalnu zaradu smatraju opravdanom?

Reč je naime o investitorima koji žele da koriste jeftinu radnu snagu i povlastice koje im obezbeđuje vlast, poput subvencija i niskih poreza na profit, kako bi ostvarili veliku zaradu ne mareći pri tome da li će od ličnih dohodaka koje im isplaćuju radnici u Srbiji moći pristojno da žive.

Ako se to uzme u obzir postavlja se pitanje da li su takvi investitori uopšte potrebni Srbiji kao i zbog čega razvoj srpske privrede aktuelna vlast zasniva na direktnim stranim investicijama, čija su posledica odlivanje profita iz zemlje i snižavanje životnog standarda radničke klase?

Odgovor je jednostavan.

Ne samo da nisu potrebni već potezima koje povlače još i nanose veliku štetu srpskoj ekonomiji.

Naime, iz prakse je poznato da iako Vlada nije “drastično” podizala bedni iznos minimalca to da su pojedini investitori, koje vlast gleda kao u boga, čim je istekao period u kome su imali pravo korišćenja subvencija, istog trenutka napustili Srbiju iza sebe ostavivši armiju nezaposlenih.

Da li postoji alternativa direktnim stranim investicijama koje podrazumevaju jeftinu radnu snagu i odlivanje profita iz zemlje?

Naravno da postoji.

Zasniva se na procesu reindustrijalizacije kojim bi se u Srbiji ponovo pokrenuli veliki privredni sistemi, odnosno stvorila holding preduzeća koja bi bila u vlasništvu države.

Ti veliki sistemi bi obezbedili egzistenciju domaćih srednjih i malih preduzeća koja bi ih opsluživala. Jedan od uslova za reindustrijalizaciju je i osnivanje nacionalne razvojne banke koja bi povoljno kreditirala domaća preduzeća.

Na taj način bi se posebno pospešio razvoj građevinske industrije i u zemlji zadržala deficitarna kvalifikovana radna snaga.

Zbog čega se onda aktualna vlast ne orijentiše na sprovođenje takve politke?

Prvi razlog je neoliberalna ideološka zabluda predsednika Vučića o navodnoj premoći privatnog kapitala u privredi u odnosu na državni.

Drugi je taj što je vlastima daleko isplativije da budu na usluzi krupnom kapitalu umesto da vode računa o zaštiti interesa građana Srbije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.